Svetlana Kalezic Radonjic - Antologija Ex-yu Poezije

Transcript

VAN KUTIJE ANTOLOGIJA NOVE POEZIJE YU PROSTORA Priredila Svetlana Kalezić-Radonjić VAN KUTIJE antologija nove poezije yu prostora BEZ KLA(T)NA DO ZVUKA Decenijama unazad govori se o smrti poezije. Nažalost, tačno je da je sve manji broj ljudi čita. Nažalost, takođe - sve je više onih koji je pišu. Tako se raznoraznim socijalno-književnim mutacijama došlo do posebne vrste „literarnih konzumenata” – danas poeziju čitaju uglavnom oni koji je tvore. Time smo dobili kvalitetnije čitaoce, ali šta je sa stvaraocima? Ili, da budemo još precizniji: šta je sa mladim stvaraocima, gdje se nalaze i, što je važnije, kakvo je njihovo mjesto? Prije svega, trebalo bi ustanoviti do kojih se godina pisac može smatrati mladim? Veliki broj književnih konkursa „rezerviše“ tu poziciju za brojke 27 i 35. Iz nekog neznanog birokratskog razloga brojka 27 funkcioniše kao granica mladosti i prelaska u zreliju fazu u gotovo svim evropskim zemljama, u svim domenima života, dok se 35. godina javlja kao posljednji voz na koji se stvaralac može ukrcati pod etiketom „mladi“, nakon čega slijedi gradacijska floskula „stvaralac mlađe generacije“. Nalazeći se negdje na pola puta, upravo se u najvećem broju slučajeva trideseta javlja kao godina koja po mnogo čemu, prvenstveno po nužnosti sumiranja trodecenijskog životnog bilansa i kakvog-takvog podvlačenja crte, predstavlja prekretnicu u dotadašnjem načinu bitisanja. Ali i „pevanja i mišljenja“, reklo bi se. Stoga, ovaj pomalo mehanički princip koji je, pored kvaliteta, bio glavni za uvrštavanje autora u ovu knjigu (stvaraoci rođeni od 1979. do 1989) ima svoje opravdanje u nekoliko činjenica, a najviše u ovoj: uglavnom se na stvaraoce do 30. godine gleda kao na one kojima tek predstoji „ozbiljno“ formiranje, te do antologija nove poezije YU prostora tog perioda mogu eksperimentisati sa formom i izrazom, sve dok ne pronađu sopstveni put, nakon čega se nedostaci teže opraštaju. U vezi sa ovim Borislav Pekić je u jednom od svojih dnevnika zapisao: Trideset do trideset pet godina je vreme u kome treba stupiti u javnost. Pisac se tada još nije pretvorio u činovnika, a prestao je da bude drekavac. To su godine u kojima se susreću strast i razum. Povodeći se u najvećem broju slučajeva za ovakvim doživljajem mladih stvaralaca, kao „drekavaca“ koji posjeduju žar, ali ne i mjeru – rijetko će koja antologija, naročito ne ona koja se bavi nacionalnim svođenjem poetskih računa, uvrstiti među svoje korice nekog mlađeg od 30 godina. Uz jedan izuzetak, naravno. Dotični bi mogao postati dijelom iste ako je bio dovoljno „pogodan“. Ovaj utisak, ma koliko izgledao strog, nametnuo se sam od sebe kroz antologijske izbore savremenog pjesništva u posljednjih nekoliko godina. Bez obzira na činjenicu da se upravo mladi stvaraoci smatraju glavnim „nosiocima slobode“ u izrazu, a bilo bi logično i u djelanju – ipak nije tako. U nebrojeno mnogo slučajeva potvrđuje se teza da je za bilo kakvu iole solidniju promociju vlastitog stvaralaštva nužno pripadati nekom od klanova (i to gotovo po pravilu onima „starog kova“ – isplativije je, a i ovima odgovara: već su stekli izvjesne pozicije, a da se slučajno ne bi reklo kako ne vode računa o literarnom podmlatku, valja istaknuti imena svojih „pogodnih“ mladih saradnika). Ali, da ne bi bilo zabune, klanovi postoje i među mladima uglavnom se svodeći na lične, prijateljske, a nerijetko i poslovne relacije.1∗ Pitanje se samo od sebe nametnulo – kako bi bilo da jednom, makar promjene radi, u pregledu savremenih književnih tendencija glavni kriterijum bude kvalitet, bez obzira na bilo kakva (ne)sviđanja ličnosti stvaraoca, da se djelo sámo sobom pravda? Kako bi bilo da se napravi takva antologija jednog kulturnog prostora, nekada vještački objedinjenog državnim granicama, a kasnije, bez obzira na pojedinačne razlike, istinski sraslog u jednu cjelinu, u kojoj će svoje mjesto ∗ 1 Prikupljajući podatke o talentovanim autorima do 30 godina starosti konsultovali smo veliki broj poznavalaca savremenih književnih prilika. Iako bi se očekivalo da se imena nadarenih ponavljaju iz preporuke u preporuku, to ipak nije bio slučaj. Mnogo se češće dešavalo da se preporukama na nivou jedne iste zemlje dodje do sasvim različitih imena. U takvoj situaciji, naravno, povodili smo se jedino za kvalitetom kao presudnim kriterijumom u odabiru. 4 antologija nove poezije YU prostora naći veliki broj mladih, kvalitetnih imena koji će ponuditi nešto širu i razuđeniju sliku od one koja se do sada nudila i koja je uglavnom funkcionisala na principu razmjene „mladih izviđača“ („Gostujte vi kod nas, pa ćemo mi kod vas. Naravno u istom sastavu.“)? Kako bi bilo napraviti antologiju koja bi pospješila umrežavanje mladih stvaralaca u poetski sistem koji bi nužno obezbijedio „svježu krv“ tijelu ex-jugoslovenskog prostora i učiniti kraj ponavljanju jednih te istih imena? Kako bi bilo napraviti dublji uvid u talasanja onog mora koje još nije postalo dio okeana? Danas više nego bilo kada ranije ne može biti tačna fraza da će „dobra poezija uvijek pronaći put do čitalaca“. Na recipijente itekako djeluju sile intermedijalnosti koje se umeću u uski komunikacioni kanal između djela i primaoca. Liotar u svojoj knjizi Postmoderno stanje, između ostalog, pominje i kompetenciju i performans kao dva vida posredništva. Međutim, pored nagrada kao jednog vida obezbjeđivanja argumentovane kompetencije da bi se skrenula posebna pažnja na djelo, i pored njegove brižljivo oneobičene prezentacije, upravo moderni mediji (štampa, radio, televizija, internet) često mogu da obezbijede i neargumentovanu, ali snažnu potporu djelu da stupi u komunikaciju sa što većim brojem čitalaca. Na taj način se dodatno komplikuje vrednosno rasuđivanje o bilo kojoj vrsti umjetnina, jer se sve i svašta može poturiti primaocima pod maskom pravih stvaralačkih vrijednosti. Za rijetke kulturne oaze koje poput palmi uzgajaju kredibilitet slove ozbiljni književni listovi i časopisi i ugledne literarne manifestacije koji unekoliko olakšavaju plovidbu u plimi intermedijalnosti. Međutim, pouzdano znajući da nijesu svi mladi autori podjednako osviješćeni kada je riječ o ukrcavanju na pravi brod da bi se stiglo i do obala nepozvanih čitalaca, to smo se trudili da ovim izborom skrenemo pažnju i na neka vrijedna imena koja su do sada uglavnom tavorila u tami anonimnosti. Treba istaći da ova antologija nije imala za cilj precizno osvjetljavanje „novih talasa“, jer se u svakoj od zemalja ovdje zastupljenih on javlja na osoben način i vezuje se za, po pravilu, nešto stariju generaciju. Tako se nova poetska struja u Srbiji može pratiti sa generacijom rođenom 1976 ( Ana Seferović, Natalija Marković, Jasmina Topić, Sandra Nešović, Petar Matović, Enes Halilović, Milan Do- 5 antologija nove poezije YU prostora bričić, Miloš Živanović, Bojan Samson...) u Hrvatskoj 1974 (Dorta Jagić, Helena Burić, Neva Lukić, Barbara Pleić, Ivan Samija, Ivan Herceg...) u Sloveniji 1975 (Katja Plut, Špela Brecelj, Nuša Jug, Miha Kragelj, Jana Kirn, Uroš Marolt, Kristijan Sirnik, Marko Rop, Ema Karo...), itd. Ne želeći „dublji“ ulazak u ovakvu „problematiku“, jer bi to sasvim promijenilo zamišljenu koncepciju antologije (pomjeranje na starosnoj granici zasigurno bi uslovilo „ispadanje“ nekih mladih poetskih imena, štaviše njihovo svođenje na brojku koja se i do sada uglavnom nalazila u pregledima ovakvog tipa) držali smo se do kraja osnovnog početnog principa – ponuditi pregršt novih, veoma kvalitetnih imena, do sada možda nepoznatih širem auditorijumu, čime će se svakako steći potpuniji i jasniji uvid u moderna poetska strujanja. Stoga je i kvalitativni princip zastupljenosti bio u skladu sa ravnopravnošću, bez obzira na različite poetike modernih stvaralaca – svi su predstavljeni sa po tri ostvarenja. Iako je veoma teško, gotovo nemoguće, pronaći najmanji zajednički imenilac za različite i raznovrsne pjesničke tendencije koje karakterišu savremenu mladu književnu scenu, bilo na pojedinačnom nivou svake zemlje posebno, bilo na širem, ex-jugoslovenskom, možda bi se ipak u krupnim potezima moglo ukazati na poetski okvir ovakve heterogenosti. Uglavnom, riječ je veoma širokom rasponu od fragmentizovanog izraza i odstupanja od kontinuirano-kompaktnog oblika do onog koji se ostvaruje kroz poštovanje sintaksičke pravilnosti koja nerijetko računa na semantički preokret uglavnom u svom finalnom dijelu, kao i o takvim refleksivnim tokovima koji se nižu bilo jasnim sistemom razvijanja asocijacija, bilo tehnikom montaže koja naizgled ne poštuje bilo kakvu logiku, i to najvećim dijelom uz dominaciju ironično-nihilističkog tona. U nekim ostvarenjima je moguće prepoznati nešto izrazitiji oslonac na dosadašnju poetsku tradiciju, uglavnom kroz formu vezanog stiha i poštovanje ritmičko-silabičkih granica, iako se najveći dio pjesništva sabranog u ovoj knjizi prema tradiciji odnosi reinterpretatorski i sa naglašenim otklonom stavljajući afirmativni akcenat na sve ono što je po credu „starih škola“ spadalo u svojevrsnu blasfemiju. Uzimajući u obzir činjenicu da u je u ranim dvadesetim godinama života mnogo veći broj pjesnikinja nego pjesnika, te da se vremenskim hodom taj 6 antologija nove poezije YU prostora odnos bitno mijenja (sadašnje poetske scene uglavnom podrazumijevaju izrazitu dominaciju mušakaraca), nije bez značaja uvid koji se ovom antologijom ostvaruje – u Sloveniji, Hrvatskoj, Srbiji i Makedoniji (nažalost, Crna Gora i Bosna još predstavljaju izuzetak) postoji ujednačena zastupljenost dama i gospode. Koliko ekspanzija „ženskog pisma“ govori o izvjesnim promjenama vanliterarnih i društvenih okolnosti najočitije se sagledava kroz prizmu upravo saopštene činjenice. Da se vratimo na početak - decenijama unazad govori se o smrti poezije. Doduše i civilizacije. (Zapada, takođe). Preživjele su i poezija i civilizacija, kao i Zapad. Ipak, problem bi trebalo drugačije posmatrati – ne kroz pitanje da li su mrtvi, već na koji način danas žive. Da li se poezija, u onom klasičnom smislu, mora ponašati poput zrna iz Jevanđelja po Jovanu: Ako zrno pšenično padnuvši na zemlju ne umre, onda jedno ostane; ako li umre, mnogo roda rodi? Tako gledano, zaista se jeste dogodila mala smrt i veliko rođenje poezije – kada se uzmu u obzir mladi glasovi i pristižuća poetska strujanja, kao i to na koji način se vrši lagano prevođenje otklona u normu i obratno, jasan je proces konstantne poetske reinkarnacije. Stoga, ovu antologiju i pored iznimno velikog broja odličnih mladih stvaralaca treba shvatiti, prije svega, ne toliko kao pokušaj vrednovanja najboljih pripadnika vojske od pera (uvijek postoji mogućnost da je neko vrijedno ime ostalo van našeg vidokruga), već više kao priliku za bolje opipavanje poetskog pulsa jednog šireg kulturnog prostora. Ako čitalac nakon ove knjige jasnije bude čuo bïlo poezije ne razdvajajući ga od svog vlastitog – cilj je ispunjen. I čitalac i knjiga biće živi. Svetlana Kalezić-Radonjić 7 antologija nove poezije YU prostora P.S. Posebnu zahvalnost dugujemo svima koji su pomogli u odabiru imena za ovu knjigu, a naročito Angelini Banović Markovskoj, Petru Matoviću, Ivanu Dobniku, Dijani Matković, Ivanu Hercegu, Marku Pogačaru i Adnanu Žetici. Savjetima, sugestijama, kontaktima i ažurnošću, umnogome su doprinijeli ostvarenju projekta, o čijem će uspjehu najpouzdaniji sud dati vrijeme, kroz ona imena, ovdje zastupljena, koja budu „preživjela“ i neke nove, buduće antologije. Takođe, zahvaljujemo se autorima koji su svojim vrijednim prilozima, ali i naglašeno pozitivnim, emotivnim reagovanjem na vijest o priređivanju antologije ovog tipa, dali neočekivano dobar vjetar, osiguravajući njenu uspješnu „plovidbu“. 8 МАКЕДОНИЈА Антологија нове поезије YU простора ЗВОНКО ТАНЕСКИ ПЕСНАТА НА ОБВИНЕТИОТ ПОЕТ Посигурен сум меѓу луѓето кои скокаат во воздух среде бел ден за да грабнат малку светлина од повисоко. И поотпорен сум на природните појави како на маглата над мојот покрив, на пример, што не ми дозволува да ја набљудувам непознатата спроти мене, како се шета гола по собата. И посилен сум од ветрот што струи меѓу нашите намерни погледи за да ни ги доближи зениците. И побучен сум од експлозијата на автомобилите што прскаат ваму-таму по улицата надолу. И повидлив сум, секако, од сите што носат очила за сонце зашто темните стакла изгледаат мошне глупаво. И попрепознатлив сум од останатите скитници по небото зашто и самиот сум гол како пиштол што нишани во дијагонала. И појасен сум од квечерината што им тежи на патниците како голем багаж врз рамената. И попрецизен сум од часовникот што престана да работи на пладне зашто стрелките го загубиле патоказот. И поуспешен сум од другите во прогнозата за лудата ноќ без ѕвезди што следува, зашто очекувањата, божем, ги исполнуват потребите за ситост. И позвучен сум од екот на камбаната 11 Антологија нове поезије YU простора што отчукува нерамномерни интервали отспротива, зашто гласот ми е пискав и полн со пцовки. И повисок сум од оџакот на десетина метри до мене што попусто се обидува да ми пркоси без да знае дека не може да ми ги допре ни градите. И поубедлив сум во доказите дека странците не знаат да застанат во ред кога чекаат овде дозвола за престој. И понервозен сум од нив кога гледам дека потоа им е криво поради нелукавоста. И подарежлив сум тогаш кога им отстапувам пет грама „мозок за итни случаи“ за да им се најде како збор при уста кога ќе им притреба. И поласкан сум од изразувањето благодарност за добриот гест од моја страна. И побрз сум во донесувањето одлуки на општа штета зашто и самиот користам прашок против штетници. И потолерантен сум на јапонскиот изговор на лошиот италијански: Mi chiamo – Mi caco = (никако)! И повесел сум од смеата што ја слушам во позадина како штимунг пред извојувана победа. И пославен сум од победата што допрва треба да се прослави со бурно ракоплескање и со чашка муабет, во недостиг на друго искушение. И погорделив сум од другите кога јадам и пијам со нивна уста како испосник. И посомнителен сум, затоа, за потфатот што го сторив на отворено без ограничувања од ѕидовите и прозорците, што ми надвиснале зад грб како строги судии. 12 Антологија нове поезије YU простора ДОБАР ЛОВЕЦ Еден, два и опааа! Повторно паѓам во сон, заморот ме следи секаде, одморот не го пушта од канџите, не ми дозволува да пркнам, очите да ги отворам што светат како неонки со стар датум на производство, светот да го опипам со пулс на невротичар на кого задолжително му треба дневна доза опиум, зашто нема автомобил да отиде на инфузија Два, три и долууу! Си игра јазикот со своите форми, со својата функција на дежурен полицаец, обидувајќи се да го испита мојот хранопровод како ги голта граматичките правила: како бонбони, како чоколада, како роман Лоша игра, музо! Штотуку се бевме навикнале на лингвистичка работа и ете ти ги литератите со својата фантазија да бараат пукнатини во јазикот, да си ја продлабочуваат имагинацијата Постои ли сега некој доброволец, кој ќе ги запре во потрагата? Добар ловец, можеби. 13 Антологија нове поезије YU простора ЛИРСКИОТ СУБЈЕКТ ПО ДИРЕКТНИОТ ПРЕНОС ИЗЈАВИ: СВЕТОТ Е ЏУНГЛА Москва е веќе пред врата, Петерсбург уште што не затропал блиску до нас – далеку од вас (парадоксите се задоволство, ќе речат теоретичарите во мета-смисла потоа), во мојот апартман се сместуваат, а мене не ме собира никаде, низ редовите, меѓу ѕидовите се празнам пишувајќи како акумулатор без струјно коло, а треба да спремам биографија (пардон, животопис, да не речат злобниците дека калкизирам), ех, лесно им е на некои други, животот им е сведен на колумна, си патуваат секој ден од мене до тебе и назад, не дај Боже некој малер да ги пресретне, кој знае што ќе напишат во локалните новини, нивните постари колеги од старите редакции секој по нешто и puzzle-от е тука, што толку им е омилен, за кого се повикани да растајнуваат, да го напаѓаат со стрели, со цифри, не со букви (инаку, се множат по аритметичка прогресија без чувство дека бројките некогаш бодат очи) ова изумив да го спомнам во професионалното CV! „Да се помилиме и ова утро за западните земји во интерес на глобализацијата“, рече поетското ЈАС, и дајте некоја поважна вест, конечно, па да, токму тоа, денес Бил Гејтс на кратко дојде во Словачка (случајно погледот му падна врз еден трамвај на кој пишуваше: Bratislavčanky cítajú Bratislavčankú. A Vy?) вети помош за школите (кај нас сигурно штрајковите му ја одложија посетата), но нешто симптоматично е во неговиот престој, „стигнал без виза“, јавија од странство, а некои научници не можат да тркнат ниту до Марибор на академска екскурзија со овдешни kočky за да го запознаат поднебјето од прва рака... 14 Антологија нове поезије YU простора Судбина! „Барам партнер(ка) со европски пасош“, ќе осамнат набрзо плакатите за изложба - по билбордите, или нешто слично: „Тутунот го навредува здравјето“, IRON I JA (железото и јас, сппоред англиско-хрватската стратегија на читање), ќе се спојат народите преку ноќ, сонив сношти таков сон. Ќе им го дополнам и ним животописот (си помисли, за момент, лирскиот субјект) со податокот дека имам пријатели црнци на кои сексот со блондинки не им е причина за будење на расизам или на конформизам, ами за физички раст (материјалноста ја ставаат на страна), аугментативност сакаат – за да не мораат да се претставуваат пред другите во скратена верзија. Имагинарните патувања ги заврзавме во надуените балони и ги подаривме од солидарност, да се порадуваат ласкавците на свежиот воздух низ ходниците на познатата Univerzitná knižnica што често е затворена поради недолгогодишно реновирање. Пу-блу! Браво дами и господа, ќе блесне говорот. Трпение – спасение! Воздишката е спасение од трпението, јадењето пишкоти е индивидуален потег (за претрпениот страв се бара отштета во време на оформувањето), слушајте ги вие ентузијастите, тие се најзаслужни за културниот подем, со нив разменувајте тези во печатот, - 15 Антологија нове поезије YU простора најекстремни, ако ги имате, сините лабрадори ќе ве чуваат, што ги чека принцезата од последниот изгледан филм во гратското кино. („Јас сум најискрен поборник за феминизмот“, ќе ви се доверам поетски на крајот и барем тогаш, при молитвата, се надевам дека ќе ги погодам точно падежите и ќе го повторам стариот и добро научен закон за звучна асимилација, замрзнат во фрижидерот) Во иронијата е сé социјално, напиша Филип Амон, а неговото дело не стана бестселер, мајстори! Тоа го сторија останатите, се разбира! А, зар навистина мислевте GeniUS Auctores дека Кортасар и Музил не знаат оти Македонија е на југ, - па тој првиот, тагуваше по него и топло се сеќаваше на разговорот за најновата прозна продукција (иако шпанскиот не му одеше притоа најдобро, а македонски, за жал, не знаеше). Уште компјутерот треба да остане на нозе, жив и здрав, да ги испие сите азбуки како вотка Пушкин и да соучествува во големата прослава... Лирски ви честитам однапред и предвреме. Срдечно ваш, стручњак за ветерозборници на медиумските бранови: хорошо, хорошо, хорошо. AHOJTE! 16 Антологија нове поезије YU простора Звонко Танески (1980), поет, научник, книжевен критичар, есеист, книжевен преведувач, редактор. Дипломирал на Катедрата за општа и компаративна книжевност на Филолошкиот факултет во Скопје (2002). Остварил студиски престој на Универзитетот во Перуџа, Италија (2003). Докторирал на Филозофскиот факултет при Универзитетот Коменски во Братислава, на Катедрата за словачка литература и литерарна наука (2007, PhD.). Подоцна уште докторирал и на Катедрата за превод и толкување на Филозофскиот факултет при Универзитетот „Константин Филозоф“ во Нитра со тема од областа на словачко-македонските книжевни и културни врски (2008, PhDr.). На братиславската катедра ги предавал периодично предметите „Преглед од историјата на јужнословенските литератури“ и „Современа словачка поезија“ (2005-2007). Работел и како прв лектор по македонски јазик и литература на Катедрата за словенски филологии, на Филозофскиот факултет при Универзитетот Коменски во Братислава, Словачка (2004-2007). Почесен член е на Клубот на независните писатели на Словачка (од 2006 година). Добитник е на повеќе книжевни награди во Македонија и во странство. Тој е и организатор и делегат на педесеттина литерарни конференции и фестивали низ Европа. Бил еден од уредниците на македонското електронско списание за книжевна херменевтика Мираж (www.mirage.com.mk). Поетски книги: Отворени врати (1995), Хорот на гнилите лисја (2000), Срт (2003). Негови песни, есеи и културолошки согледби се уште преведени и објавени на англиски, италијански, словенечки, српски, албански, бугарски, чешки, есперанто и словачки јазик. 17 Антологија нове поезије YU простора СИЛВАНА ЈОВАНОВА Закоп Вчера те собрав во една картонска кутија, стуткан и смален, одамна извалкан, само со инаетот боцнат како пионерска значка на реверот, те собрав и те пуштив во реката. Вечерта те сонував како пушиш rodeo lights и ми велиш: сега знам зошто спиеш покриена со чаршавот преку глава и се криеш пред светот. Долго во ноќта сите рибари од градот ја водеа нашата битка. Утрово ми дојдоа на вратата, како накиснати кучиња и со свечен израз на лицето те вратија. А никој, по ѓаволите, не им го побара тоа. наслов на песна од Славко Јаневски 18 Антологија нове поезије YU простора Мала песна зошто постоиш и ти со твоето молчење што го ставам на крајот од песната како точка. Атанас Вангелов Тишината секогаш следи по водењето љубов, како што следи до`дот по грмотевиците за да ги измие водените знаци што полноћта ги создала како клучеви со кои ги отклучува и заклучува сеништата и сенките. Тишината е тогаш благослов за нашата и премногу простодушна потреба да не ги убиваме нештата ... со нивно именување. 19 Антологија нове поезије YU простора Ангел под креветот Кога ти го градеа креветот четири мајстора од Горна Земја, секој со по едно Сонце на рамена, со ветар под јазикот и на прсти коприва `ар да `ари кога ‘ће заспиваш, на среде од собата јас огнови палев и те довикував, тебе ... неродена. Огнови да создаваш, од оган задоена, кога ће чекориш да ми треперат, од зглобовите до зениците, од коските до крвта, дамарите, во одот да ми зборуваш, во насмевот да ме сонуваш, во мене да играш како танчарка на дланка,� да те пресоздавам со оган во рака, од сонцата што ти пађаат под прозорецот. Оти тебе, те чуваат yвезди и песни, те поздравуваат сите светилници, ти се кријат воздишки под пазуви, ти расте пиле под срцето, во сон ти доађаат yвездени луђе и ти цртаат мапи по телото, тебе ти спие ангел под креветот. Силвана Јованова (1981), Скопје. Пишува поезија, кратки раскази, критики, есеи и хаику стихови. Застапена е во антологиите на поновата македонска поезија Пурпурни извори и Сто без една песна. Автор е на збирката Ти што излезе од песна, за која во 2003 ја доби наградата „Ацо Караманов“. Приредувач е на антологијата Млада македонска поезија (2009), во издание на Струшки вечери на поезијата. 20 Антологија нове поезије YU простора ДУШКО КРСТЕВСКИ Алхемија на 21 век Опиено небо со плава тинктура , Подалечно од секоја смрт. Крвта е црвена заради револуцијата на сите бакнежи Постелата –елеватор до секој оган Каменот е посаден во центарот на светот како регулатор во смената на богови Серпентина сплотена со бојата на бесповратно изгниените дни 21 Антологија нове поезије YU простора Убиени митови Зора на создавање лузни Врз усните на убиеното Сонце Нашата зла крв Стои на лицата На нашите штотуку родени деца Им создадовме вистина од која Ние се згадуваме Митовите се убава работа Единствено кога ги уништуваме * * * По некој добар стих напишете Колку да не ве закопаат празни Да не речат дека не сте умееле да сонувате Не сте умееле да плачете По некој добар стих напишете Колку да знаат дека сте биле алхемичари На службен пат до вечноста. Душко Крстевски е роден на 22 мај 1981 год. во Скопје. Дипломирал на Катедрата за македонска книжевност и јужнословенски книжевности na Филолошкиот факултет „Блаже Конески” во Скопје. Моментално е постдипломец на истиот факултет каде работи и како демонстратор по предметот Современа македонска литература. Член е на издавачкиот совет на електронското списание за литература и култура „Репер”. Член е на литературниот клуб ,, Мугри”. Објавува во периодиката поезија и есеи. Преведува од бугарски јазик и хрватски јазик и се занимава и со музичка критика. 22 Антологија нове поезије YU простора ИСКРА ДОНЕВА Накривени букви во автобус чкрапам подвижен стих. Низ окарина здивот на свирачот ги буди предците. Место по небо, облаче в езеро плови лебед што нурка. Искра Донева е родена на 20 јули 1983 година во Скопје. Чита, пишува и објавува од нејзината седма година. Во 2000 година на јавноста и се претставува и со првата стихозбирка „Говорот на срцето“. По основното образование и природно - математичката гимназија кај неа претежна љубовта кон пишувањето и таа се најде меѓу компаратистите на светската книжевност при Филолошкиот факултет „Блаже Конески – Скопје, каде сега е на постдипломски студии. Членува во поетскиот кружок „Мугри“ и објавува во истоимениот алманах. Дел е и од клубот „УНЕСКО: Живите јазици – прозорец кон светот“ и од повеќе литературни читања и перформанси. Последниве години, во периодиката е застапена во: „Огледало“, „Феникс“, „Мравка“, „Спектар“, „Наше писмо“... и во електронските списанија „Мираж“ (www.mirage.com.mk) и “Литернет“ ( http://liternet.bg ). Некои делови од нејзиното творештво се достапни и на англиски, француски, полски и бугарски јазик. Преведува од англиски и француски. Како плод од нејзината страст кон најкусиот лирски жанр, во 2006 се појавува и хаику збирката “Кој ќе ги згрее птиците“. Вработена во Собранието на Град Скопје како помлад соработник за невладини организации и фондации во Одделението за соработка и поддршка на здруженија на граѓани и фондации, при Секторот за меѓународна соработка и соработка и поддршка на здруженија на граѓани и фондации. 23 Антологија нове поезије YU простора АНЕТА ПОПОВА Трубадур Трубадуре, трубадуре мој... Каде си? Да не седиш покрај камин, се подаваш на тивкиот оган... Или се изгуби зад саксофон, те носат црни усни и разлеани дождови? Да не лежиш под она дрво, се плашиш да излезеш од шумата на мисли каде си сам и далечен, многу далечен. Трубадуре....ти си некаде во Њу Орлеанс, знам....ти си таму. Те гледам како танцуваш, но со кого, трубадуре мој, со кого? Си замислуваш. Сам си. Те движи умот. Ти му веруваш. Но сам си. А сега веќе е ден. Оди и допри ја реката. Таа е... Трубадуре мој. Натопи се. 24 Антологија нове поезије YU простора Ропство Додека јас го слушам срцето како ми тропа на врата и мозокот како ми зборува во грч, што правиш ти? А вие? Што правите вие? Можеби водите љубов со некој или со самите себеси можеби уринирате зад некоја грмушка или пак се давите во храна која ви го труе стомакот... А јас?! Јас му робувам на некој непознат, но голем цар, на некое непознато, но големо царство. Скриено, не можам да го видам. И продолжувам да слушам и да се грчам, молејќи го мозокот што побрзо да се породи. Снежана Колку демони живеат во нас? Еден?! Или се собрале на куп и оро играат? Ни шетаат по душата го бараат својот дел, божем нешто ним им припаѓа. Ги слушам, да, понекогаш убаво ги слушам Нив и нивната ѓаволска музика. Тогаш целата горам и мислам пепел ќе се сторам и ветер ќе ме одвее. Но тие се смируваат, ги осеќам како легнуваат секој во својот делседумте џуџиња, а јас Снежана. Тогаш сум среќна, мислам дека е готово се уморија засекогаш. Но грешам. Затоа решив да ги трошам и да бидам мирна. Само Снежана. Анета Попова Родена 18.04.1983 година во Скопје, како дете заробено во својот свет. Со текот на годините сé повеќе ѝ подлегнува на љубопитноста и го бара своето јас низ различни патчиња, ќошиња и насоки. Преку студиите по архитектура и нагонот за пишување, соединувајќи го реалното и имагинативното, можеби нејзината цел е да воспостави еден нов систем на градење на човековата свест и визија. Користејќи го прозаичното секојдневие, љубовта и (не)љубовта, боите, вкусот и мирисот на храната, музиката и звуците на тишината, таа се стреми кон сублимат еднаков на колаж. Во фебруари 2009 година ја има издадено збирката раскази „Нај-кратки раскази”. 25 Антологија нове поезије YU простора ДЕЈАН ВЕЛКОСКИ Бајка ....реплика на една ненасловена женска песна: „велат жените сонуваат во боја“.... Бордокафеавото плетиво вешто исплетено околу месечината, подмолно ја оневозможува рефлексијата на сончевината и засекогаш ме спречува да ги насочам сопствените мисли кон твојата соба, токму таму, под боговите...единствен доказ за твоето постоење и натаму остануваат белите кломпи заглавени пред неговата врата. Ти, ти и натаму егзистираш единствено во моите мозочни бранови, како слсдострастно тело, тело кое одѕвонува како ехо во потсвеста. А јас, јас и натаму не добивам своја материјализација. Зошто? Затоа што „јас“ за тебе е прифатливо само како идеја, зашто месечината вечерва е затемнета од густото плетиво или можеби затоа што жените ноќ по ноќ сонат, а никогаш не знаеле, ниту ќе знаат да С О Н У В А А Т ?! 26 Антологија нове поезије YU простора Цензура на автоцензурата Кротките пеат без зборови, а ти ги затвораш очите. Но, советот за радиодифузија ти наложува да го отстраниш автоцензорскиот параван, за да можеш да нè забележиш како стоиме голи, еден спроти друг, без можност за цензура на нашите души... Граматика Да бараш логика во љубовта е исто толку парадоксално, колку и потрагата по филозофска дебата со маж заробен во женско тело кој го беше сфатил животот шаховски*! *црно-белоста на светот станува потполно суспендирана секојпат штом несвршен глагол доживува оргазам! Дејан Велкоски е роден 1983 година во Скопје. Апсолвент е на катедрата за македонска книжевност и јужнословенски книжевности на филолошкиот факултет „Блаже Конески“ при Универзитетот „Св. Кирил и Методиј“ во Скопје. Автор е на збирката поезија „Б. (или поезија за луѓето кои презираат поезија)“ и збирката раскази „Последниот македонски хакер“. Објавувал поезија во поетскиот алманах „Мугри“, а застапен е и во антологијата „Млада македонска поезија“. На блогосферата е активен уште од 2005 година – http://sc.blog.com.mk 27 Антологија нове поезије YU простора МАРЈАН ТАСЕВСКИ * * * * * Во средето од светот, (почитуван писателу), е слабоста и немоќта човечка... Можеби токму затоа ја сокриваш Неа таму си мислиш дека смислата е да се побегне единствено во центарот, сме кристално сами со оти токму таму својата еволуциона способност за мимикрија... * * * * * Прв пат во историското постоење на мислата за пеперутките, сфатив, дека сето време сум бил поленов прав. На една ледина, крај жуборот на сопствениот крвоток. 28 Антологија нове поезије YU простора * * * * * Ги погледнувам како се прпелкаат секое утро, во калта на незнаењето и се обликуваат во рабовите на своите одела. И сé така- со прст покажувајќи ја поворката на човечкиот погреб... Марјан Тасевски е роден 1983 година во Скопје. Дипломирал на Катедрата за македонска кни`евност и ју`нословенски кни`евности при Филоло{киот факултет “Бла`е Конески“ - Скопје. Објавувал во литературниот алманах “Мугри“ и во пове}е средно{колски и студентски списанија, ме|у кои и списанието “ Светлини “ на ~иј {то литературен конкурс ја има освоено првата награда за поезија. Во 2009 година зеде у~ество на Млада Струга при Стру{ките ве~ери на поезијата и воедно бе{е застапен со дел од неговиот поетски опус во Антологијата “ Млада македонска поезија “. Во моментов `ивее во Битола и работи како профессор по македонски јазик во О.У. “ \ор|и Сугарев “ во Битола. 29 Антологија нове поезије YU простора ФИЛИП КЛЕТНИКОВ Гранитни зеници Уморените огнокршачи минуваат низ Арката на залезот, носејќи им на Своите деца по една гламна.. Во неа – веруваат тие, Се смраморила песната На некоја дамнешна ноќ Што му ја отпеала на сонот љубовник Како предворје раскошно На невиноста своја. И децата гордо ја носат Гламната на своите гради, Од неа потоа коваат тие Богови и судбини, На кои им градат олтари и жртвеници Од камени солзи. А тоа се всушност гранитни зеници, Постојано кои се собираат и шират Со ритамот на неизречената тајна На нашето постоење. Очи, очи кои ништо не гледаат, А сè паметат, Очи – демначи на сите крстосници, Очи – стражари искачени на кулите на привидението. Зашто невозможно е да видиш, А да не бидеш виден, Само илузионистот може да изведе таков трик, Во куклениот театар врежан во една периферија На гранитните зеници. 30 Антологија нове поезије YU простора СЕМАНТИКА Една{ ~овекот мо`еби незадоволен од своето постоеwе пра{а {то е добро а {то е зло И постави ? наспроти својот Создател Еве го како долго у~и оттога{ и се ранува во својата мисла да открие зо{то е допу{тено сето ова зо{то е неиска`ливо сето ова зо{то изгледа бесмислено сето ова Некога{ како дете се обидува да го избри{е ? порекнувај}и ги +и0и1 и притоа не знаеј}и дека токму тој знак ? е симбол на бинарноста при~ина за недостаток на воља да се биде Осмицата пак само легна заспа и насоне посака да биде бесконе~ност и тоа & успеа Но секога{ кога }е се разбуди таа }е биде само една оби~на смртна осмица 31 Антологија нове поезије YU простора УЛРИКА И НО]ТА В А сето тоа бе{е само еден миг, миг-патник, јава~ по друмот на но}та кој се закона~и во о~ите на Улрика и замина без збогум. Улрика се разбуди... во но}та. Само тога{ таа е вистински будна, само тога{ сонува без страв од друмски разбојници, {то убавината ја крадат и ја менуваат за троа мастило со кое си играат уметници. Филип Клетников е роден 1984 г. во Скопје. Моментално студира германистика на Филоло{киот факултет „Бла`е Конески“ во Скопје. Пи{ува поезија, раскази и есеи, кои се имаат појавено на страниците на пове}е литературни списанија во Македонија и во странство. Добитник е на наградата за есеј „Бла`е Конески“ при Филоло{киот Факултет „Бла`е Конески“ за 2005 г. Во периодот октомври, 2007 – февруари 2008 година има остварено студиски престој на универзитетот „Дуизбург-Есен“, во Есен, Германија. „Некаде поме|у“ (2007) е неговата прва поетска стихозбирка. 32 Антологија нове поезије YU простора ДРАГАНА ЕВТИМОВА Сеќавањата на буквата Д собирам храброст да ти кажам дека денес имаш убави очи почнувам да зборувам за виолетовите завеси што се прикачени во кујната на твојата баба твоите очи добиваат виолетова боја обоени со мистерија како виолетовата боја на виножитото  и со нив ме погледнуваш само понекогаш за да видиш дали умеам да лажам ако се сомневаш во моите виолетови очи запали го светлото во долгите часови без сон со само малку трпение оди до огледалото погледни се непријатно правејќи се подобар од мене обично и твоите очи се виолетови исто како моите сенки 33 Антологија нове поезије YU простора Патот на буквата Д на патот до желбите со полни раце магија мојата перцепција трагајќи по ништото е склона кон парадокси обоени со мистерија  но не и желбите којшто ја отвараат портата на мојот идентитет кога соништата се наталожуваат барам нешто туѓо да можам да се населам да присвојам туѓи радости да танцувам со времето на дел од некој осамен идентитет да можам во тишината на туѓиот живот да продрам зад мечтите да ги прегрнам утехите да престанам да талкам по спомените да заштедам дел од моите малечки сказни да го скротам копнежот и да ја отворам портата на вселената повторно 34 Антологија нове поезије YU простора Соништата на буквата Д длабоки се твоите очи вперени во огледалото и шетаат пред панорамата спомени соништа зад прагот на нашите сетила заталкани утехи на твоите усни надеж залутана во искрите сонца наутро тажни виножита што престанале да очекуваат насмевки од сонцето само соништата дишат и мојата покорена гордост Драгана Евтимова е родена на 13 март 1984 година во Скопје. Дипломирала на катедрата за Македонска книжевност и јужнословенски книжевности со македонски јазик на Филолошкиот факултет во Скопје. Моментално е на додипломски студии на катедрата за Македонски јазик – словенечки јазик. За нејзината прва поетска збирка „Постоењето на динамиката“ е добитник на прва награда, за најуспешна необјавена поетска збирка, на конкурсот кој во 2005 година го објави Сојузот на студентите на Филолошкиот факултет во Скопје. Објавувала во алманасите на студентскиот кружок „Мугри“, „Лоза“, „Стремеж“ и во www.reper.net.mk. На литературниот натпревар во Панчево во 2007 година е добитник на награда за расказ. Учесник на Струшките вечери на поезијата во 2008 и 2009 година. Пишува поезија, кратки раскази, драма и хаику поезија. 35 Антологија нове поезије YU простора БОЖИДАР ЗИМСКИ SOUNDTRACK До тебе Како песна испарувам! Во нас Освен блискоста Со ангелот и каменот Нема ништо веќе. Сонцето Е единствената Радосна солза на смртта Небото не сака да се отвори Да се видиме со светлината.... Денот го красеа ветрови. 36 Антологија нове поезије YU простора * * * * * И би плсалмот Трескавичен Кога од боите ти се делев Умирав. Пед мене и зад мене високото пладне плачеше На патот Камењата со качунките Се љубеа Еден небосклон името ти го носеше. Кога од боите ти се делев Умирав. Како небосклон Името ти го носев И качунки и камева љубев Пред мене и зад мене високото пладне За името мое плачеше Псалмот мој огнен низ оган мина и не се поколеба. 37 Антологија нове поезије YU простора Затишје пред капки Кога си под милиони капки Те парчат чекори...! Капките се Баунтовите бунтовници А мравките капките Свртени однопаку! На птиците мал му е светот да им биде дом затоа не сум птица затоа сум гром! Кога сум под милиони капки ме парчат дождови! Во мене Се скриваат мравките Од операта на чекорите…! Водите не знаат за доста. Божидар Зимски е роден во Прилеп 1984. година. Сеуште живее во Прилеп и меѓу другото пишува поезија. Сеуште не завршил филолошки факултет катедра за руски јазик и книжевност, моментално е 4-та година.Има издадено две збирки поезија „Кога кравите ќе си дојдат дома“ и „Така умираше една риба“ и двете во издание на и.д. „Макавеј“Скопје. Автор на аудио рецитали „Црн Русин“ и „Се за Вили Џејн“ кои никогаш не беа наменети за комерцијален пазар. Двократен учесник на Струшки вечери на поезијата и учесник на првиот европски книжевен фестивал одржан во Бугарија,застапуван во повеќе домашни и странски антологии на млада македонска и светска поезија, како и во on-line списанието балкански книжевен гласник. Своевремено член на уредувачкиот тим на студентското списание за литература и култура„Лоза“. 38 Антологија нове поезије YU простора ЃОКО ЗДРАВЕСКИ Art Café Blues One bourbon one scotch one beer И веќе не ги забележувам лушпите меѓу заби Џвакам мастика А смрдам на пиво One bourbon one scotch one beer И веќе пијани мочаат пред врата Додека чекам пред слободно WC Како резултат на недоразбирање One bourbon one scotch one beer И веќе зјапам во задникот на келнерката Станувам да ù кажам колку е згодна А само едно успевам да зборнам * * * * * One bourbon one scotch one beer Чекорам по дуплата полна линија на средината на асфалтот Навидум им пркосам на лимените кутии Уплашените возачи ми свират Сакаат да отстапам Чувствувам како ме молат низ пцостите Само не знам од каде сиот тој страв Ниту јас им пречам ниту тие мене Секако не смеат да ја прегазат линијата 39 Антологија нове поезије YU простора * * * * * Градот одамна спие Јас сум џиновска сенка на зградата отспротива Некое дете веројатно зборува во сонот Некој пубертетлија мастурбира Некоја мајка се обидува да го презаспие своето расплакано бебе (Никотинот ми горчи на усните) Што ли сонуваш ти Стуткана на каучот? Ти си голема Не зборуваш в сон Само се смешкаш Ѓоко Здравески е роден 1985 г. во Скопје. Дипломирал на Филолошкиот факултет во Скопје. Пишува поезија, кратки раскази и есеи. Еден е од основачите на култниот скопски бенд Партитивен генитив. Работи како лектор по македонски јазик на Филозофскиот факултете во Ниш. 40 СРБИЈА Антологија нове поезије YU простора ПАТРИК КОВАЛСКИ Маћеха То си ти ово бесправно изграђено створење ова ванматерична трудноћа. Протискујеш хладно слузаво блато кроз прсте; у ноћи, под маглом, нема облика да те тиште. То међу прстима ти је близак сродник, или су ти барем тако рекли онда кад су покушали да направе мост. Помало се плашиш оног што би могао да дотакнеш испод коре; већ вековима ту саде своје мртве иако никад ништа не израсте. Маћеха је хладна. Маћеха је слузава. Понекад ти дође жао те старе безумне курве. 43 OSLEPLJIVANJE ARGUSA. GENESIS опростите другови не могу бити миран онај прозор стално гледа у мене прича приче са своје северне стране отворите га нека уђе мало зрака или мрака (и дете наранџе гута) хоћу да падам и падам као клавир као снег у шта рекосте да гледа? ништа? слеп је од рођења? ех, да... па добро могу и седети са вама пити ово изврсно вино бити миран падати бескрајно све док се бог не пробуди и поново не створи земљу тек да бих имао о шта да треснем Антологија нове поезије YU простора Тешко окружење, гвоздена средина капија шкрипи кад је неко покрене капија не шкрипи кад је неко не покрене прилика у црном креће се уза зид зид се не креће уз прилику у црном прилика у црном пење се уз степенице степенице се више не пењу ни уз кога врата се померају кад их неко гурне стоје мирно кад их нико не гура прилика у црном прилази кревету кревет више никад неће прићи никоме на кревету лежи болесно превасходство у болесном превасходству лежи болест прилика у црном сипа отров у чашу чаша равнодушно бива отрована отров лежи у чаши, чека да се неко пробуди чаша више нема шта да чека, гледа кроз прозор: иза решетака тешког окружења гвоздене средине звоне звона са торња птице се залећу у облаке Патрик Ковалски Рођен 1979. у Добоју, под грађанским именом Бојан Јелић. Објавио збирку прича Сугарфрее (Матица српска, 2005). Објављивао прозу и поезију у часописима Абреакција, Стање ствари, Улазница итд. Поезијом представљен и у два зборника савремене новосадске поезије Лешници и Нешто је у игри. Дипломирао на катедри за српску књижевност и језик у Новом Саду. Ради и живи у Новом Саду и Великом Градишту. 44 Антологија нове поезије YU простора ДРАГАН РАДОВАНЧЕВИЋ Глагол интимности Не познајемо се ми, палимпсести свести. Прикрадамо се у недоумици, као сат који осећа шта чини, али зна да сāм није време. Ту смо, то је права реч, кроз довикивања шанкера и неонских лампи што посветљују људе који ко зна шта значе, иако нас плаше: њихово присуство увек је претња за твоје/моје одсуство. Свет је постао као наша тела: астматичан и поспан, а љубав измиче као хелијумски балон из невеште дечје руке. Између светлости и нас искрсава један прорез који би могао бити заједничка душа: изненада, безвољна лица постају устрептала пред неочекиваном интимношћу, као да нас никада ништа није изневерило, као да никада нисмо били кривотворци из очаја. Склапам капак по капак, преполовљена слика у довратку мисли. Нешто трули међу зидовима, али сад му не дамо да поспе плесан по доручку и јастуцима. Нечије лице мерка ме док спавам. Осетим тај поглед на свом ониричком гесту. Играј својим тихим метрима по завежљају мојих интимних слика. Бићу пејзаж за твој несигурни скок. Постој, док постојим, постој, а кад коначно избледим изговори глагол који ће да ме оживи. 45 Антологија нове поезије YU простора Dopellgänger Ценестопатија умножава личност, наместо додира, укида спокојну усамљеност. Подударни облици оргазма и агорафобије: „Он би могао да се загледа у врх кашичице и од тога да изгуби разум“. „Save as“ слобода укинута симболичким дугом телесности. Херметичност аутистична самој себи. „Ја сада умирем“, рече он, „Да ли је то срећна околност? Свакако отвара врата мноштву спекулација.“ Беше лако превазићи манифестне видове експресивности? У ишчекиваном часу, наравно. Умножава личност и држи делове у њиховим реалним и идеалним релацијама. А с чим да се упореди аритметика као латентно својство тела? „Ја умирем“, рече, „Да ли то умножава личност, или је моја свест епифеномен? Зашто ми се чини да живим два живота: један порицани и други – немогући?“ Одвезаше му кравату, пораз његове путености, осећај самосталности и простоте, преузеше контролу над његовом личношћу. 46 Антологија нове поезије YU простора Срећа Беч, 2009. „И једна важна напомена: ноћу, после десет отприлике, приметићете да испред стана стоји погрбљени човек без једног ока. Не, не плашите се. То је господин Тађу. Само Тађу, презиме му у згради не знамо. Последњи ко га је знао, одавно је умро. Никога нема. Живи у поткровљу, па му је згодно да овде, на другом спрату, направи паузу. Кад нема лифта. Понекад стоји ту сатима. Прича се да од II св. рата није желео да прозбори немачки, не знам да ли је то истина, кад сам ја поодрасла, већ се повукао у своју рупу. Каже ми бака, 46-те, кад су се таман сви помирили и намирили, он, за кога се веровало да је одавно отишао Химмелwегом, ни од куда се појавио, само уз папир да је из Дахауа. Судило се и спорило. Прво су му одрицали идентитет, јер је полагао право на наше станове, а није ни личио на себе. Где то има? Још без папира! Кад је то оповргао, замало није у градском парламенту, само због нашег случаја, изгласан закон који би нас заштитио. Да, био је Пољак и хомосексуалац. 47 Антологија нове поезије YU простора А и сад је Пољак. Можете ли да верујете? У доба Трећег рајха имао је 17 година, па не знам да ли се већ декларисао, мислим спрам сексуалности, али је право чудо, права срећа да је преживео Холокауст. И тако су га сместили у поткровље. Прича се да је фотофобичан и да зато иде у шетњу само ноћу. Ко би га знао... Тек да знате, да се не секирате што ћутке стоји пред вашим вратима. Само гласно удише. Ето, права је срећа да је преживео тај Холокауст „Не секирајте се, госпођо“, кратко одговори. „Све је јасно. И мени је драго због Холокауста.“ Драган Радованчевић (1979), рођен у Сремској Митровици. Године 2006. објавио књигу песама “Клатно се боји летења” као добитиник награде Млади Дис (Чачак). Године 2007. добитник Бранкове награде Друштва књижевника Војводине за најбољу прву књигу поезије на српском језику у 2006. Године 2009. добитник стипендије Milo Dor – KulturKontakt Austrija. На XXIV Међународном Фестивалу Виленица 2009. (Словенија) добитник награде Централно-европске Иницијативе за роман у рукопису. Сарадник “The Wolf Poetry Magazine” из Лондона. Објављивао у бечким, лондонским, бугарским и другим магазинима, као и у књижевној периодици и дневним листовима у Србији. 48 Антологија нове поезије YU простора НИКОЛА ЖИВАНОВИЋ Крај дана Сваке ноћи смрт улази у станове спавача; Пролази кроз ходник, кроз кујну, кроз дневну собу кроз коју Од радног стола до софе, па онда назад корача; Дотиче отворен роман, поштанске марке на броју. Потом затеже столњак; плинске вентиле који цуре Заврће; скида сувишну рупу са опасача; На шаховској плочи поравнава фигуре И под фотељом налази изгубљеног скакача. Фестивал пива у Улици маршала Бирјузова Станујући у Улици маршала Бирјузова, Имао сам утисак да је центар Београда Тачно у мојој спаваћој соби. Живео сам мирно и једнолично: Данима никуда не излазим, Не занимају ме чари престонице, Позориште и књижевна дешавања. Само лежим, читам и пијем пиво. Када устанем из кревета И закорачим према кухињи или клозету, Чини ми се да идем ка провинцији. 49 Антологија нове поезије YU простора Бенове етиде После је људе виђао И изван мртвачнице Онако како их је малопре саставио. Кости на истим местима, Исте сплетове мишића. Није било тајни рођења Ни детињства, ни развоја Људи су силазили довршени Са столова за сецирање. На крају дана чинило му се Да Бог оставља превише нацрта, Превише планова стварања, Остатака, фрагмената, бележака, Тих издајничких увида. Није могао да говори о музици, Ноктурна није могао да образложи; Клавијатура му је послужила Као подлога за сецирање Шопенове руке, Његових танких прстију. Када је почињао, лежали су На e, fis, gis, h, c. Тражио је нове перспективе, Неиспитана анатомска решења, Непредвиђена у шестом дану стварања (зато је Шопен у Енглеску Путовао са три клавира, Pleyel, Erard, Broadwood); И Шопен излази из мртвачнице Потамнео од умора и близине смрти. Тих, једва приметан, готово сенка, Не баш говорљив, слаб љубавник; Састављен из неког другог разлога, Из артистичког убеђења; Беновом малом руком. Никола Живановић (1979) рођен је у Крагујевцу. Апсолвент је опште књижевности и теорије књижевности на филолошком факултету у Бегораду. Објавио је збирке песама Алеја часовника (1998, са Александром Шаранцем), Нарцисове Љубавне песме (1999) и Астапово (2009). Живи у Београду. 50 Антологија нове поезије YU простора НЕВЕНА БУДИМИР Трампа Осмех и слобода За суморне мисли Клупко канапа и тачку Б До које се не може стићи Погледе који траже Три боре И позу Роденовог мислиоца Сунчев камен за један трен За оданост Брута И стрпљење Орфеја Никада нисам знала да тргујем. Глува кучка Размећеш се са мном Ко да овакве попут мене Стално срећеш. Као да ћу увек бити ту и чекати Да ме за свилен гајтан цимнеш Дохватиш и у мени се изгубиш на тренутак Бахатиш се и здраво за готово узимаш ме Ја баш и нисам слатко што се пред госте износи Као права кучка олизала сам све своје ране Нећу ја баш тако лако да подвијем реп. Лајем и гризем чим нањушим страх А ти се препаднеш зачас. Може се десити Душо На зуб да те узмем. 51 Антологија нове поезије YU простора Конци у рукама Пустим омчу Да млатара Закачи се понекад За некога Сабира ми дах Без кога остајем често. Невена Будимир (1980, Косовска Митровица) дипломирала је на групи за шпански језик и хиспанске књижевности Филолошког факултета у Београду. Била је полазник школе креативног писања Марије Кнежевић. Објављивала је у Књижевном листу,УРБ-у, Трећем Тргу, ПроФемини, пољском часопису Pobocza. Прву књигу песама под називом Мала Стопала објавила је 2009 године издавачка кућа Трећи Трг. Живи и пише у Београду. 52 Антологија нове поезије YU простора ЉИЉАНА ЈОВАНОВИЋ Понекад свратим на кафу код две ја (у паузи изучавања напредних технологија маме). Механизам је покварен, али плачем програмирано. И ова љуштура која ме спречава, ја сам она. плоха се тела огледа на екрану бестежинског простора у коме живи сама медијска утвара утроба са семенкама, зелена, смеђа и црвена, капље врело - није видљиво у одразу поузданог треперења напиње се стерилна рефлексија (снажније од заробљеног коња) да одржи ледени шоу-програм на менију масовне културе је: јевтини рециклирани нарцизам да ли си гладна? 53 Антологија нове поезије YU простора * * * * * рат је објављен у мравињаку бинарних сигнала. након очекиване тишине, идеолошка машинерија се престројила у прегледнију и, признаћете, јебозовнију позу. мит затурених писама, одбеглих војника, неверних љубавница, сексуално преносивих болести и којечега је нагло ревитализован. нема места за празан простор, простор је затрпан гајбама пива и сандуцима муниције. избаците блудне пичке, сексуалне робиње и запушите им вриштаве губице. степениште снова затекло се на знојавом лустеру 54 Антологија нове поезије YU простора сви претерују у лучењу адреналина. херој на магарцу, хероина на спееду и њихово мутирано дете рат одлазе на годишњи одмор: пун пансион у хотелу сукоба цивилизација омогућио им је да обиђу важна историјска места и пробају локалне специјалитете. некоме се рат догађа на кабловској. када се боље размисли, све се догађа на кабловској. осим поузданог нестајања - то искусите сами. Љиљана Јовановић (1980, Панчево) дипломирала је андрагогију у Београду. Објавила песме у антологији Рукописи, часопису ПроФемина, антологији Дискурзивна тела поезије, пољским часописима Портрет и Побоцза. Од 2002. учествује у раду АЖИН-ове школе за поезију и теорију коју води Дубравка Ђурић. Прва књига, Технологија маме (Матица српска, Прва књига, 2008, Нови Сад) ушла је у најужи избор за Бранкову награду. Живи у Београду. 55 Антологија нове поезије YU простора МИРЈАНА СИМОВИЋ Мононуклеоза - болест пољупца У име народа тринаест јорганских дугмади једанаест прибора за јело девет маљица седам прљавих плочица пет познаника и три фетуса овај брак се заводи овај брак је проглашен мужем и женом Честитам потпишите се Честитам пољубите се У име народа тринаест јорганских дугмади једанаест прибора за јело девет пилулица седам прљавих плочица пет познаника и троје деце овај брак се разводи Правни лек исправно се гута споразумно Чист организам савршен метаболизам Прво поделите парне ствари Честитам пољубите се Честитам пољубите се 56 Антологија нове поезије YU простора Диктатор Ај-ај има огромне очи има издужен и истањен прст њиме ишчепркава инсекте и ларве из стабла Његови људолики суседи са Мадагаскара верују да када ај-ај испружи ка некоме свој средњи прст који изгледа као исушен прут тај неко ће убрзо умрети у најгорим мукама 57 Антологија нове поезије YU простора Мат Мат црно брунирана светлосиво хромирана од нерђајућег челика (у мраку светлуцава одаје свој положај) великог калибра са фиксним предњим и задњим нишаном кратке цеви потпуно луда истина испаљује зрно велике пробојне моћи равно у весела плачљива кишобран колица Мирјана Симовић рођена је у октобру 1980. године. Објављивала је у Рукописима, Трећем тргу, Балканском књижевном гласнику, Часопису Књижевне групе крагујевачке, на сајту Метафора и другде. Добитник је друге награде за поезију на конкурсу Улазница у Зрењанину 2007. године. На 40. Фестивалу поезије младих у Врбасу 2008. године жири јој је доделио прву награду. Књиге поезије: Плочници (1999), ТВ Природа (2009). 58 Антологија нове поезије YU простора МАЈА СОЛАР Нечија жена simone de beauvoir је жена jean-paul sartrea крастава жаба је жена принца снаха.змија је жена дрвосече, доброг дрвосече којему је све опроштено чим се покаје tess gallagher je жена raymond carvera djamila boupacha је жена алжирске слободе медуза ФЛНа дефлорисана пивском флашом француских војника, свако има своје слабости, па и Господа, а девојчице су погане и развратне толико развратне и толико развратно криве за навођење на разврат сарадница у настави је жена факултета и свих његових логичкости и правила дубравка ђурић је жена мишка шуваковића јасна мањулов је жена слободана тишме шољица је жена од чаја и кафе партија је жена политичара гитара је мазна жена музичара жена је нечија жена њено име се догађа у поретку означеног vandana shiva је жена екофеминистичког бунта ехо је нарцисова жена двојник, мало погрешна феноменологија духа је хегелова жена иако се не зна у којој улици живи где оставља лимунове флеке јер ниједна улица не носи име филозофа већ само књижевника и осталих народних хероја, жена живи у републици ратника јебача хероја мултипликација је жена разума репродукција је жена бога србица је жена варварогенија децивилизатора србија је жена која увек умре млада и привиђа се као ксенија преподобна великомученица 59 Антологија нове поезије YU простора као и све мртве драге она није крива криви су они који су живи толико чекања и толико пожутелости истргнутих ћелија јетре одета је сванова утрипована љубав гала је жена муза пола елијара и салвадора далија крава музара набрекла стимулација мајчинска фигурина за шмрљаве геније шејла шехабовић је жена која не жели да буде поетеса силвија плат је жена теда хјуза, преславна мртва драга са главом у рерни реклама је жена задовољства и среће, чистог и белог све мирише и с лакоћом је игла је жена шиваћег строја за крезубе дане капиталистичке мреже из које ниједна жена.риба, жена.сирена не може измигољити суштина је жена привиђања, увек прошла беоњача је жена метафизике светлости одгојена у љубави од вредних родитеља, радника и домаћице детињство пуно искричавих недостатака који лете лу андреас саломе је жена фасцинација рилкеова фројдова ничеова на вјешалима есмералда, стереотипна лепота у загрљају ружноће принцеза и звер да је бар писмо убило зграду компјутер угостио лакрдију еротских правила језик избрисао вечно друго ева баховец је жена младена долара јудита шалго је жена зорана мирковића жена без означитељског слова не постоји и није крива што је њена прва идентификација у биографијама то да је нечија жена 60 Антологија нове поезије YU простора на пример минимализам зачина мање је више постаје мантра онда када зјапим у нашем свиленом простору хмм кажем нашем иако није баш наш, али ето баш у том простору где приковани смо варварством папира,књига,корица,скрипти, миријадама томова kathy ацкер и ја разравнотежене безданом слова ми некада нисмо имале шта ни да једемо да платимо станарину струју воду и све што се треба плаћати наше мање је више маршута слова ми смо опкољене графичким издисајима недостаје ми минимализам биљке у соби волела бих да гајимо у великој шареној саксији разна зеленила као босиљак менту матичњак жалфију першун и да сваки пут када кухамо уберемо свеже листове минималистичке стабљике и листове програм уметничког фестивала који је изгледа био и феминистичи је ужасно занимљив! вагинини монолози вагинина радионица за активистице из БХ и регије позиција жена у умјетности у западној европи минимализам је аналоган у свим уметностима и изражавањима у архитектури :::: јединство простора површине и структуре врве имена биљки овешалих око приче о минимал арт-у изведба вагининих монолога мање је више рекао је mies van der rohe баш би било добро стављати у јело биљке које гајимо у нашој соби терористкиње у уметности, као kathy acker и ја, жуде за неспутаношћу у нервозним страстима наше горљиво више никада не жели бити мање мада уопште ништа не желимо да примимо ми нисмо приматељице ми смо даватељке умирања свих врста 61 Антологија нове поезије YU простора сотерологија јутрос од пола шест не бих се пробудила да ме није спасио зелени чај покушала сам да спасим свињу од кољача пришла човеку и жени објаснила им да сам веган и шта то значи колико лоше карме ће навући због размене енергије објаснила им то преко процеса ентропије и негентропије цртала им Шредингерову једначину помолила се за њих погледала у њихове наталне карте видела месечеве чворове у осмој кући опет их молила да то не раде плакала кричала сквичала је свиња куцала сам смс полицији али нису дошли да спасе стромоглавила сам се у очај крв је прскала на све стране 62 Антологија нове поезије YU простора кључала сам превирала унезверила упишкила се од страха ознојала се у црвеном џемперу испљувала очњаке који су ми испали помамила се распалила узела нож и убадала СВИЊУ урлала гутала прождирала тек умртвљено месо !!!!!! спасила се спасила спасила спасила !!!!!! (без Великог Њега) Маја Солар (1980, Загреб) мастерирала је филозофију на Филозофском факултету у Новом Саду. На истој катедри ради као асистенткиња. Чланица је клуба студената и студенткиња филозофије Герусија, школе поезије коју води Дубравка Ђурић – АЖИН (Асоцијација за женску иницијативу) и поетско-политичког театра Поетске рупе. Ауторка је и учесница перформерско-поетског програма ЛИЛИТирање (извођење поезије песникиња). Објавила је збирку поезије Макулалалалатура (2008) за коју је добила Бранкову награду (2009). Живи у Новом Саду. 63 Антологија нове поезије YU простора ВЛАДИМИР СТОЈНИЋ Кап смоле из угажених листова нане. Крвоток земље и кости од угља. Бревијаријум је сачувао лажи загреби ноктом квргаву земљу под табанима и погледај: Сеобе ветрова и магле, државе жаба и инсеката, мапе провидних свемира и ко зна шта још. А снови тињају посејани у наследнике. Али да ли ће стићи до градских поткровља? Ући у прашњаве дане хербаријума где миришу остаци руже и црвоточина у дубоком сумраку собе? Да ли ће изаћи из очију пре капака? Разбијени излози Разбијени су излози. Спуштена оштрица ваздуха. Позоришна завеса. Рампа што је ампутирала непотребне делове. Први хладан дан у години. Време је та магма остављена на киши. Премало времена да утиснеш знак. Личну карту. Доказ. Крвну слику. Црно на бело. Сакупљач крхотина. Али излози су стварно разбијени. Не прескачући мрвице стакла. Босоноги су угазили. У бетон града. Висе им цене и декларације. Упутства о прању. У очима закључани лавиринти. Закључане капије града. Добро утабаним путевима. У пресецима. Тамо где је историја проливала млеко. Бежимо. Ходницима шупљих костију. Без путоказа. Напамет. 64 Антологија нове поезије YU простора Дечак на слици Claude Monet-a Un Coin d’appartement iz 1875. Стојиш као на граници између рађања речи и умирања предмета. Стојиш нем као слика кроз коју гледаш и која те везује са светом и одваја од њега у исто време. Стојиш у полумраку собе на паркету који пуцкета и гледаш бујање врта кроз отворена врата. Не знаш да исто тако пуцкетају кости и зарђало гвожђе негде доле, дубоко у тресету. Сакупљаш тишину са старог стола китњастог лустера са сивих завеса и драперија. Грање и лишће се нагнуло у собу. Зелено улази у сиво. А ти, ти си закључао тишину дубоко у себи. Држаћеш је тамо док јој не израсту крила. Владимир Стојнић је рођен 1980. године у Београду. Дипломирао је на Правном факултету у Београду 2005. године. Поезију, кратке приче и књижевне приказе објављивао је у бројним домаћим књижевним часописима, дневним листовима и зборницима. Песме су му преведене на пољски и француски језик. Добитник је награде Млади Дис за најбољи необјављени песнички рукопис у 2008. години. Објавио је збирку песама Време се завршило (Градска библиотека Владислав Петковић Дис, Чачак, 2008). Преводи поезију са енглеског језика и уређује поетски блог Јуродиви и електронски часопис за савремену поезију Агон. Живи у Земуну. 65 Антологија нове поезије YU простора ТАМАРА ШУШКИЋ [1] покушаћу да је деформишем у слици синтетичка музика лелујава поприма изглед гајтана на поду лежи мирно гурни љуљашку, затреси вртешку довољно тужна и довољно весела довољно мртва - умртврљена и довољно жива - оживљена виљушка на левој кашика и нож на десној усисане мрвице ја сам усисана она отпочиње исувише нагло њену ла-ла песму. кафене тетке климају главом у знак неодобравања. кафене тетке са уграђеним течама нешто ће променити боју. плава је црвенија од жуте виљушка у десној нож у левој остати заувек у набубрелој секунди која претходи у тој топлој секунди. у кувању искувавању закувавању доручкује још увек топао компот од незрелих воћки. шта је за вас доручак? уздржана и колористична колико ћу дуго морати да држим овај голубарник у устима уздржана и колористична осећа да нема времена. да ли ће стићи у последњој секунди? да ли је постигнуто одговарајуће убрзање, сагласност дисања? шта још? ћоскови. ћумези. храмови. кутак за глуве телефоне и ограничене о т е г н у те ко р а к е и о т е г н у т е к а п к е. 66 Антологија нове поезије YU простора уздржана и колористична. сада са чепицима у ушима потражити рупицу. пронађите надражај споља. Унутра. Споља. унутрашњост обложена кактусом. увек кактусичасти излази. увек се ради о вртоглавом раскораку између гледања и додиривања. кључаоница даје освежавајуће кадрове. никад присутне у породичним албумима. ((она је изгубила памћење у холиводу. она никад неће стићи у холивуд)) све мање васпитана, све мање невина, све мање будна да слуша добре разлоге за самокажњавање. Самокажњавање је природно. окрутни садиста у кога има потпуно поверење да је покреће с п о р о. и сипа ми лекове у чај. лекови на даљински управљач у његовим бизонским рукама у ишчекивању привременог или трајног хаппy енда. велики режисер и истрошена звезда трећег рајха, Фасбиндер и Вероница Вос. велики сликар и девојчица под именом Безимена, Гоген и стидне длачице у кутији. Она не зна од кад, не зна ко. Она бира Амнезију. [4] где идеш? у море где си ти умислила да идеш? утрљавамо сапун сунце нам обасјава кауч тог дана си се сунчао ја сам ти блокирала сунце твоје укочено лице на њему се одигравао плес и гозба наизменицно - када? 67 Антологија нове поезије YU простора - сутра овде се види твоја уобразиља лепо се види овде се види твоја сенилност лепо се види ти саму себе штипаш а ти? у непознатом граду у непознатој долини на непознатој кули у дебелом хладу свршио си тихо примаш букете са датумима и пореклом вратићу се! а сад си нас расплакала као што то често радиш (патетично-животна ствар) хтела си да ми ишчупаш руку ти си кућна биљка дух кућне биљке сва црвена у лицу и још црвенија на осунчаном степеништу тако је топло замишљамо травњак са неправилно распоредјеним прскалицама твоја мокра кошуља је цветна дивљина твоја мокра кошуља твоја лепршава кошуља 68 Антологија нове поезије YU простора тако је, били смо у пећини Али то је била шпиља и шта још хоћеш хтела си да их пресликаш ту текстуру и тај колор и ту изванживотну ликовност (лавова) али не може али ти си мислила да може и због тога дивљаш хтела си да их пресликаш али не можеш твоја туфнаста је сад замењена хавајском призорима из оствског зивота догадјај се претворио у жгољаву кућну палму аутобуси су ми бежали испред носа тражила му је паре за ноћни аутобус он јој је купио карту али она је седела у крилу другог мушкарца И добро је изгледао на стенама сунчао се дуго и упорно стомак јој је био изгребан од храпавог плићака два дана после тога носила је пундју на сред главе после тога коса јој је била као вуна мислила сам да ћу умрети сама (онда сам срела Сема 69 Антологија нове поезије YU простора возио је бицикл око фонтане ја сам држала мртвог зеца) променио си се често сам те замисљао саму за трпезаријским столом једеш једеш тешку храну понекад ти је око изгубљено дебели теписи и предмети од стакла пси се ваљају око тебе на дебелим теписима руше предмете од стакла руше твоје предмете од стакла руше твоје после тога њена коса је била као вуна ја сам свака од 18 до 80 soap/autobiographical/porno/ western/confessional/film school/high school/bedroom/docu-drama/ actionadventure/how-to/kung-fu/true crime/ romance и/али нико није смео да проговори док је пунио тишину тупим ударцима [5] разапет само раскречен   сад је на тебе ред   70 Антологија нове поезије YU простора у леденој дворани топли таласи топли таласи претходе гибању трупа   камиони који господаре су само последица једне трауме     пола тебе и протеза   увек са шаком у устима   плакала је дуго и без суза   мој је аутопортрет мајмунски   сад кад си ћелава не волим те више сад кад си ћелава   у загрљају монументалног тате   све тате тате од песка   онај који је најмање то  :: справа за вежбање дисциплине    крдо које ме је изјахало Тамара Шушкић, рођена 1981. у Београду. Објавила две књиге: Слика једне слагалице (Матица српска, 2001) и Private show (Народна књига, 2005). Коауторка зборника поезије и аутопоетика нове генерације песникиња Дискурзивна тела поезије која је настала као резултат рада песничко-теоријске школе при Асоцијацији за женску иницијативу (АЖИН, Београд, 2004). Уврштена у антологију савремене поезије Трагом рода смисао ангажовања, ДЕВЕ, 2006. Са ауторкама Аном Сеферовиц и Тањом Марковиц написала драму Дискретне жене, декоративно дете, данска дога (Сцена, Нови Сад, 2008. и Нова драма www.новадрама.орг) и Пловидба (пројекат Недеља нове драме као део пратећег програма Стеријиног позорја, Београд – Словенија). Објављивала у часописима ПроФемина, Књижевни магазин, Поља, Трећи трг, Књижевне новине, Северни бункер (Србија), Портрет, Побоцза (Пољска), Апокалипса (Словенија) итд. 71 Антологија нове поезије YU простора УРОШ КОТЛАЈИЋ ерос разгледнице на гомили, старе хартије & путописи у широкој дневној соби харија халера у лас вегасу дугачке љубичасте завесе падају до пода на столу је црвена ваза из шпаније & глатке порцеланске домине у кухињи простране и чисте површине доминирају атмосфером строге учењачке занесености у светло плавим и ванила бојама плочице облака (& колекција амазонских лептира у сребрној витрини у предсобљу) зраче сведеношћу и бистрином лулу са очима крупним и уморним од алкохола & летњиковаца јурцање аутомобилима кроз тунеле & улице на малој бензинској пумпи схвата изненада, да је ћерка продавца једна њена бивша дружбеница кроз широке & беле улице марсеја а онда кораком, по усијаном црвеном асфалту доле до обале зелене провинције алги по куковима жар у снегу зглобови њених ногу тако изненада омекшали од љубави прошаптала је, на шпанском поред њеног свиленог и белог увета поред пилића, младих и напето распетих крила 72 Антологија нове поезије YU простора Језебел нешто није у реду са његовим грлом (пије дуго, врућ чај, за црвеним угланцаним шанком јазз бара; пелинковац, у танкој дугуљастој чаши поред његових жутих дугуљастих прстију) да ли сребрна шума има краја? доћи ћу, и сешћу у наслоњачу и дуго ћу бити свестан себе, као субјекта даље... (глас са траке) узалуд седим у наслоњачи поред прозора ништа се неће померити без покрета мојих мишића (покрети првог покретача) она је коначни глас, заваљена у фотељу (такође) са зеленим наслоном и црвеним држачима за руке она се не огледа на лицима других она познаје себе, пије док све око њених рамена савршено функционише док све не почне, да се отргне кануима приче роштиљу језика хипертрофије уста она је врло млада и одмах крени, имамо аутобус за пет минута ћао, народе ћао (одговарају) Урош Котлајић, ро-ђен 1982. у Београду. Апсолвент филозофије. Објавио зби-рку песама Ирис (Трећи трг, 2008). 73 Антологија нове поезије YU простора МАРИЈА РАКИЋ-ШАРАНАЦ V&A Ту на клупи у V&A Музеју цртала је гипсану копију Микеланђеловог Давида. Предано. Улазећи му у мисли, као да плови мирисом воде у хотелском базену. Да им измери дубину. Да им додирне кружне таласе и одреди старост. Пружале су се линије и ширила се светлост. И сенке. И жамор радозналих странаца, уздаси, дивљења, збрка времена, казаљке на сату што журе према затварању. Мора да постоји нека пречица што води до излаза. Између главе и ногу, преко вратне жиле и грудног коша, десног кажипрста и стомака и стида и колена. Нека скривена стаза уроњена у тело. Неки промакли траг, подземна железница у којој сви читају мапе уместо књига. Неки залутали путоказ што води на површину. Неки даблдекер што вози на станицу Викторија заборављене као кишобран и враћа у хотелску собу. Рестаурацији сна. (Из циклуса Лондон, Поља, Год. 53, бр. 449 (јан-феб. 2008), стр. 23) 74 Антологија нове поезије YU простора Град Положила је матуру тог петнаестог јуна Сијало је сунце на прозорима градских кућа и вреле капљице зноја сливале су се низ језике уличних паса Букве су правиле хладовину онима који су унапред резервисали своје место на клупи са наслоном поред неког ратног хероја на чијој је бисти написан непристојан графит Аутомобили су стајали на затвореним семафорима њишући своја изгребана тела у ритму најновијег летњег хита Пролазници су отверених очију иза тамних стакала сањали некакав тропски сан талас мора, блистав и чист спакован у кофер да у суботу увече у њега потону док пале цигарету симулирајући задовољство због бекства са усијаног асфалта Четири стране света у себе су сакриле дашак летњег ветра Ја сам склупчан седео на истоку и чекао лимунаду са доста шећера да њоме освежим три жуте руже што ће за петнаестак минута помиловати њен прћаст нос и тридесет и две пеге кад помути призор врелине убрзаним откуцајима свог срца о коме сања сваки корак града и ћутаћемо знојавих дланова док тишина између нас не проговори звуком усамљеног таксија што је приспео на тротоар испред знака за забрањено паркирање (из књиге Обе стране света, Културни центар, Врбас, 2008) 75 Антологија нове поезије YU простора После кише Синоћ смо били у позоришту. Покисли и ја. Није нам се свидела представа. Покисли је све време дремао. По изласку из сале ћутали смо. Хтела сам да чујем његов коментар. Он је рекао – можда неки други пут. Ухватио ме је за руку. Били смо сами у целом граду. Нас двоје. И један пас ког је Покисли оставио на билетарници пре почетка представе. Свиђа ми се његов поводац, било је све што сам могла да кажем. Отпратићу те до куће. После толико година, бројних изложби у целом свету, различитих девојака, после мојих неуспелих покушаја да будем срећна... Покисли и ја нисмо имали ништа. Ништа да кажемо. Ништа да пружимо. Ништа због чега би се радовали. Ништа што нас је чинило срећним. Била је ту још вера у чуда која је понекад врховима прстију додиривала наше слепоочнице док смо спавали. Али... Отпратићу те до куће, било је све што је Покисли могао да ми каже. И ти разговори о михољском лету, о томе да ли ће већ следеће недеље почети киша, када путујем за Лондон, када путује за Лион, па после Лиона назад у Париз, где ће оставити свог новог пса... имали су смисла само зато што смо, 76 Антологија нове поезије YU простора разговарајући тако незаинтересовано, толико одсутно, уствари стварали скице за нове слике, за нове приче... А да уђеш на пола сата? А пас? Може и он. На застор поред пећи. И шоља чаја? И шоља чаја. Гледали смо у једну скицу коју ми је Покисли послао из Париза. Давно. И ћутали. Пас је лизао моју руку. Покислом је било смешно. То само значи да му се свиђаш. Много. Морам да оперем руке. Док су млазеви воде текли из славине на моје руке, на моје лице, Покисли је довикунуо: Чини ли ти се да је бесмислен? Пас? Живот. Понекад. Мени стално. Као она представа. Затворила сам воду и пустила Покисловог пса да ми лиже врхове прстију. (из књиге Антикварница на крају града, Повеља, Краљево, 2005) Марија Ракић-Шаранац (1982, Крагујевац), пише поезију и преводи са енглеског. Објавила је три збирке поезије: Наличје мене (2001), Антикварница на крају града (2005), која је освојила награду „Аладин Лукач“ за 2006. годину, а добитница је и прве награде на 39. Фестивалу поезије младих у Врбасу, где јој је штампана збирка Обе стране света (2008). Живи и ради у Крагујевцу. 77 Антологија нове поезије YU простора НАДИЈА РЕБРОЊА Нероново бдење Испред мене У долини Горјела је ватра од уличних свјетиљки По брдима попадао жар. Иза мене У тек угаслој логорској ватри Узаврио је космос. Негдје у граду Отвориле су се Гласачке кутије. Кроз ноћ Присјећам се Како звучи Davis Miles. Испред куће, испод брезе, Док пили смо кахву Она тачка што расте из даљине Можда нам друмом носи Ожутјела нека писма. Можда по нашу дјевојку Долазе просци. Можда од куће креће Некоме џеназа. Она тачка што блиједи у даљини Можда је био вјетар Што не донесе олују. 78 Антологија нове поезије YU простора Проклетство „Да ли је патити исто што и немати мастила?”, рече у мени пјесник. „Да ли је мастило исто што и крв?”, рече у мени војник. „Да ли је крв исто што и вино?”, рече у мени мистик. „Не знам”, рекох ја, „Али само се мастилом опијам.” Надија Реброња (1982) је оријенталисткиња и магистарка књижевних наука. Магистрирала је на Филозофском факултету у Новом Саду са радом на тему Религијски подтекст романа Дервиш и смрт Меше Селимовића. Докторанткиња је науке о књижевности на истом факултету. Поезију, прозу, есеје, књижевну критику и преводе поезије са турског, османлијског и руског језика објављивала је у књижевној периодици у Србији, БиХ, Црној Гори и Хрватској. Добитник је награде за најбољи есеј манифестације Слово са Лима у Пријепољу у Србији (2007), друге награде Фестивала поезије младих у Врбасу у Србији (2008), треће награде за младе песнике Ратковићевих вечери поезије у Бијелом Пољу у Црној Гори (2009). Освојила је и друго место на слем такмичењу Фестивала Понтес на Крку у Хрватској (2007). Објавила је књигу поезије Плес морима (Нови Пазар, 2008) за коју је добила награду Аладин Лукач за најбољу књигу поезије аутора до 27 година са простора бивше Југославије. Песме из те збирке су превођене на турски и енглески језик. Ради као асистенткиња на предметима Савремена књижевност јужнословенских народа и Креативно писање на Државном универзитету у Новом Пазару. 79 Антологија нове поезије YU простора НАТАЛИЈА Ж. ЖИВКОВИЋ Чудо У шуми Пањскога Кожа сретох Јежиног Јежа Он има бодље и носи печурке мени је врло леп Отада увек га носим у аорти свог срца Повремено, ипак га ишчупам да се не ушушка превише Ставим га тада пред себе и кажем: - Певај таблицу множења! И ударам гудалом такт по клавиру и нотном папиру После га ставим на троножац са разних страна прескачем с пажњом с опрезом као кад се прескаче ватра Затим седнем пред њега о песнице ослоним главу Гледам га Гледа и он мене Гледамо се и чудимо се 80 Антологија нове поезије YU простора Наука о улици Мајстор улице на коловозу изводи захват с бедром у вису око чела везао траку невидљивости кроз завесу вирим да учим трепавицом пробушио зид зграде прекопута станари наелектрисаних власи истрчавају вриштећи скакућу низ степенице као пинг понг лоптице фокусираним погледом Мајстор маглу раздањује кондензује је у вакуум трансформише сваког јутра сузим зенице удове разгибавам пред прозорским стаклом се ломим покрете подражавам и траци погледа оштрим ивицу набошћу улицу на чачкалицу Писци јуре читаоце Писци јуре читаоце Читаоци беже кроз ходник а писци – за њима! Читаоци се спусте лифтом а писци низ степенице трчећке Брадати писци јуре голобраде читаоце са 81 Антологија нове поезије YU простора качкетима натрашке окренутим Кличу: - Будите читаоци! Читалац кроз бару Писац за њим Маше збирком приповедака укориченом спиралом Ушли младићи и девојке у некакав хол Писци туда редом пролазе Дискове с PDF верзијом проносе Рецитују линкове Читаоци у кафићу Писци за суседним столом Мрмљају док читају пићовник шаљу сублиминалне поруке Читаоци воде љубав Писци ни тад не одустају И даље пишу, пишу пишу, пишу до касно у ноћ Наталија Ж. Живковић (Београд, 1982.) ствара у три књижевна рода, као и мултимедијално. Поезију објављује у књижевним часописима и зборницима. Објавила електронски роман за тинејџере “Путујуће позориште Генијалци”. Комад “Смрт и живот Александра Пушкина” изведен у Руском дому, Београд. Више пута била финалисткиња ex-Yu фестивала младих песника (у Зајечару; и у Врбасу). 2009, рукопис поезије у најужем избору на конкурсима “ Млади Дис”, Чачак и “Првенац”, СКЦ Крагујевац; а затим рукопис добија награду за младе ауторе на 39. Ратковићевим вечерима поезије у Бијелом Пољу. У припреми је књига поезије „У аорти мог срца“ у издању фестивала „Ратковићеве вечери поезије“. 82 Антологија нове поезије YU простора БОЈАН САВИЋ ОСТОЈИЋ реч у ветар време је да добијем натраг рите које сам – рећи ћете с правом – на све четири стране разбацао сâм веома је дрско што вам се за испружене руке мој несебични дар случајно закачио откуд вам помисао да их се лишавам заувек њихова бесмисленост ми је и даље преко потребна јесам ли викао да ми је дозлогрдила? повлачим реч, и онако сам говорио у ветар било би глупо – иако жудим – да вас молим за свако парче понаособ знам да вам у тој гужви нисам издавао реверсе не знам коме је шта допало напослетку нисам се вама заветовао, већ ветру ветру кога, овако наг, осећам како врло разговетно и недвосмислено изриче ултиматум костима костима што му све тише, све неубедљивије, одвраћају како „још није куцнуо час у камен да се претворим“ 83 Антологија нове поезије YU простора поштеда зар си заборавио: онај ко не зна истину не може да слаже да си се само те поштеде сетио пре него што си се животом, који је у тебе ненајављен, чак незаинтересован, ступио, животом, који ће из тебе, с истим нехајем недужника за првим мамцем, кришом искорачити, - тако брзоплето заклео... само: шта је залог поштеђеном истине? да погодим: „живот“? само? 84 Антологија нове поезије YU простора тропуће када овај коњ буде стао нећемо дизати кућу раседлаћемо га. бисаге испросипати. ошинути и поћи празних руку на три стране Бојан Савић Остојић рођен је у Београду 1983. Дипломирао је 2007. године на Филолошком факултету у Београду, на катедри за француски језик и књижевност. Мастер студије из компаративне књижевности завршио у Ници. Објавио је поему Стварање истине (СКЦ Крагујевац, 2003). Преводи са француског језика (Жерар-Жорж Лемер: Кафка, Цлио, 2007). Поезију, прозу и преводе је објављивао у периодици. Коуредник је Агона, електронског часописа за савремену поезију (www.agoncasopis.com) и Јуродивог блога (jurodivi.blogspot.com). 85 Антологија нове поезије YU простора АЛЕКСАНДАР СЕМАКИН Магла Затварам очи Надолази магла Под прозором љубавници Завађени са светом Слика Апологете ноћи шећу парковима блуда Чудни неки видици описују нас Сестре мрака на трпези невиних дечака Нашим очима речено Звезде се постројавају у сазвежђе воајера Као да и сада збориш на старословенском Кажеш путешествија и већ смо тамо Непарано предвечерје Распарано поменом Распећа Неко ће ухваћен у замку прегристи сопствену ногу Неко ће отићи Шта све у ово мало микрокозма не прекрива магла Међу нејаким стаблима презрелих сунцокрета На паорском друму што води у јесен Зањишу се тополе којих нема Огледамо се у јутру прворођеног дана Свега што смо могли нема Најпосле на тој слици нема ни нас Нашим очима речено 86 Антологија нове поезије YU простора Пагани одбацују безгрешног бога Да смо кротки пред јутрима силним То знали смо и до сад Уморни телима што су давна пала у боју за себичне идеале У греху пути и предасима блудним О празнику неверника пагани одбацују безгрешног бога Али сада смо опет дух И наша ће смислена зачећа обуздати стихије Довољно горде да нас одбаце непостојане сенке Ове вечери су скромне и просвећене А ми изнемогли и кротки Александар Семакин је рођен 1983. године у Врбасу. Дипломирао је на катедри за међународне послове, Факултета политичких наука у Београду. Објавио је збирку поезије „Калемар“ 2007. године (награда Ристо Ратковић за младе песнике, Бијело Поље 2007. и награда Аладин Лукач, Нови Пазар 2008). Поезија му је објављивана и у часописима Траг, Развитак, Рукописи 30 и др. Учесник је великог броја фестивала за младе песнике и других песничких манифестација. 87 Антологија нове поезије YU простора ЖЕЉКО ТЕШИЋ *** Плитко увидјање Да родјенданским журкама не измиче Да нас окупе око непотребних људи У смисленом доношењу Лукаве Велике песме са Ведре телевизије, У једној наглој, похотној земљици, У недогледном расејању њеном, И низању кроз измишљене постулате Од којих спокојно труле цеви – Олуци старих зграда те земље. Госпође што ми, Као продавцу књига, Траже Аутобиографије светаца Или нешто Најновије што је Написао Сократ Треба позвати да играју и певају на тим Слављима старења. Поодмакли у годинама И беспрекорно ишчипкани, Наћићемо се сви, једном, Као мотив/шара на ручном раду бакица На крају Главне улице. Купиће нас! Кухињски предео У низању истог осећа се избрисаност дојучерашњих ствари Њихов нестали мимоход и гугутање, некад уцвељено, Некад прекинуто кроз кухињска варирања или ломове. Некад сломљених тањира парчићи се насмеју чашама Што се неприродно цакле у еротском набоју нове машине Коју смо добили од родитеља или даљих рођака 88 Антологија нове поезије YU простора Некад се само ућуте у дну пода и живе међу стварима. Некад се смејање олупаних дечјих шерпица у измицању Од неког ко већ хода, чини нежније од раста дифембахије, Од цветања афричких љубичица крај избрисаних прозора, Од нагомиланог цвећа, посебно уређеног, на столу. Њихово се узмицање чини у правцу ножева Који не могу све да прекољу. У низању истог осећа се избрисаност дојучерашњих ствари Њихов нестали мимоход и гугутање, некад уцвељено. Фигурица жене Сувише је издубљена, Непроналажење јој зјапи из уста Па се кези већ вековима, А пронашли смо је док смо вадили кромпир И сада је држимо на једном стубу, Привезану, Да плаши вране. Чедна је; можда похотна. Сувише ме посматра док копам. Сувише је плашим кад ми је вруће. Док се, на сунцу, знојим, Она спокојно овулира Снујући старе копаче. Жељко Тешић је рођен 1983. године у Ужицу (Србија). Апсолвент је на Филолошком факултету у Београду. Пише поезију. Објављује песме у књижевним часописима ( Трећи трг, Браничево, Улазница, Агон, Знак и др.). Као учеснику манифестације Реч у простору, Студентског културног центра у Београду, песме су му објављене у истоименом зборнику радова. 89 Антологија нове поезије YU простора ДРАГОСЛАВА БАРЗУТ САСВИМ /БЕЗ/ЛИЧНА Тек рођеним погледом Лекторишем ампутирано стабло са ројем морфема/инсеката Радим то. Од када се ћошкаста „школа“ пресВукла у мање ћошкастију реч „посао“ На путу од куће до посла Лекторишем ампутирана стабла (ово већ личи на поезију) Радим то. За 400 означених евра месечно За бломбирану означитељку – кинту За бломбирани означитељ - кеш Моје женско тело мења осигураче Поправљам бојлер отчепљавам запушења Радим то од тренутка када је преживљавање заменило сваку другу наклоност Има нечег безличног у савршенству 90 Антологија нове поезије YU простора ПРО_СТРАНОСТ Ово је мали простор. Ту сам три месеца, то је свега неколико килобајта покућства. Киловате наплаћују, одмах. Зато фали један квадрат за веш машину. Када се вратим са посла, у овај скучени простор угнезди се неколико гигабајта мене. 91 Антологија нове поезије YU простора ЧЕТИРИ ГОДИШЊА ДОБА Недоречено спушта завесу И не жели да је љубим поред прозора Фиксира камеру да забележи пандемонијум четири годишња доба мазохистично декламује паузе успевам да забележим деклинацију ње: август од августа августу пред август у августу... У њеном августу пада киша И спира са прозара њене нацрте за будућност она која ушушкава метаморфозе монотоног дана почиње у седам ујутру И завршава се до поноћи Од августа њеним речима струји ваздух који продите у простор између листова њене плућне марамице једна марамица натопљена са четири лета четири зиме четири јесини и 92 Антологија нове поезије YU простора четири пролећа. Шећерни талог стар четири године акцелира откуцај њеног срца и у хемијској реакцији са антидепресивом производи киселину шири зенице сужава опције прекраја цепа кида боли нагрзица ЈЕЗИК осетљив на промену температуре и интезитет додира... Драгослава Барзут, рођена 29. септембра 1984. Орвелове године. Исте године када је у Кану, камеру д’ор за најбољи први филм освојио један млади, рано оседели човек - икона независног америчког филма, Џим Џармуш, за филм Чудније од раја. Тај ће филм остати до данас притајени ехо њеног живота. Фиксирана камера и озбиљно монтирана свака сцена. Рођена је у Сомбору, основну школу завршила у Црвенки, средњу економску школу и Филозофски факултет, смер компаративна књижевност, у Новом Саду. Тренутно живи у Београду. Свакодневно блогује на адреси хттп://карвер07.wордпресс.цом Објавила збирку песама “Рубна фикција” 2001. године. На песничким стазама у Кикинди 2002. проглашена за најбољу младу песникињу. Уредница је часописа за културу и уметност “Стање ствари” из Новог Сада. 93 Антологија нове поезије YU простора БОЈАН ВАСИЋ валтер, далеко у нама * * * * * главе су наравно тешке онима око казана мисли обичне и мутне од тек испечене ракије помешане са пивом искре седих вулгарности тек повремено излете из алкохолом ражарених уста душа узавреле смесе неуморно се кондезује у танак провидни млаз у оштар мирис привидног смисла могао бих то врење да упоредим и са настанком песме испевам есеј али кажем да је ноћ готово празна једноставна ослушкујем кашаљ и ватру топлину сјаја која уместо поенте пуцкета по кожи 94 очију твојих да није не би било неба у простору твог тела тог простора у простору не би било празнине неурона жилица воље а имењиве су опет само чињенице: чело којим притискаш прозор и пчеле почетак маја та марамица омотана знојавом шаком и валтер док изнова отима воз време до наредног блока реклама ти си ту готово несхватљива и тамна као миљацка само миришеш поступаш и почињеш паралелна реплици на немачком уместо душе изговарајући речи које ми мало значе: маркале drang nach osten геноцид речи јарких боја које те отварају јер значиш бар колико и товар дизелгорива колико и потиштеност трагови рата остајући ипак и чињеница осветљена зујањем зрака пчелама почетком маја у шаци стежући све влажнију марамицу остајући ипак ту унутра у стану напољу је лугер полена константно уперен у твоје лице Антологија нове поезије YU простора * * * * * прво смо на скеле подигли смех и џакове лепка у праху ја џо фрејзер кум и неколико нових момака потом убили скоро читав сат девојке су се томе смејале електричари завршили са јелом и стварно најмлађег су назвали саша мада имена памтим памтим магацин и џакове цемента око којих смо се пресвлачили али то је тако људи препознају ствари пуше мирни су седе за столом то је тако гранит пуца круни се на ивицама пресијава прсти то осете срећа прође и остану ти само бол пружена леђа све пече ако се превише трудиш то је тако пластични завртњи не издрже пукну мада си на почетку говорио лако је понећу две сада знаш да само треба чекати до пет искључити се и набрајати улице низ које се враћаш кући дах се напољу леди и видећеш неко ће рећи здраво и ти ћеш бити ту угледаћеш познате зграде улична светла светлеће обично као улична светла помислићеш како то раније ниси примећивао Бојан Васић (1985, Банатско Ново Село), апсолвент српске књижевности на Филилошком факултету у Београду. За рукопис Срча добио је награду Млади Дис за 2009. годину. Уређује студентски часопис Знак. 95 Антологија нове поезије YU простора ВАЊА МИЉКОВИЋ Асурбанипал на киши Речи смо уклесали у бетон да би нам дуже трајале Под стопалом сакривене од облака Треба спремно дочекати тренутак у коме време постаје влажно Надати се да капи неће искасапити клинаста значења Од њих зависи колико дуго ће сенке ћутати о злоделима киша Залуд ће нас убеђивати да поплаву нису донели чупави кумулонинбуси Да је из нас потекла бујица неукроћених питања Колико дуго ће ноћ волети само једну улицу у којој деца постају кртице? Залуд ће понављати да је један извор свих страхова Да се они укрштају у зеници пупку Света Да доносе потоп који на крају уништи већи део онога што смо могли да кажемо 96 Антологија нове поезије YU простора Па и сазнање да нисмо присутнији од речи Да је свако једноставна ситуација Човек који је кренуо у смрт зауставља се на пешачком прелазу Жена која је кренула у биоскоп зауставља се на гробљу Дан је тмуран И то је све. Глад Речи, речи, речи. Остало је ћутање. (,,Хамлет”) Свет почиње тамо где је сваки стих библија Излишно је ћутати ако ниси бог Хармонију треба тражити у рудницима ваздуха (и то само онда када ваздух нема свој циљ) Учили су ме неки слепци историју кртица Бити карактер у фабули једне самице није довољно Треба: 97 • Смирити јутарње чавке из суседних књига • Бити убица чија песма исушује крв Антологија нове поезије YU простора • Повраћати асфалт (да би се покренули троми облаци читаочеве зенице треба се припремити за прождирање прстију) • А онда доручковати инфинитиве у брбљивој мочвари располућени звук прекуване консонанте • И гроктати од задовољства (док шуште брижне новости из удаљених соба) • Иза уходљивих завеса ловити уморним смехом провришталу ноћ (јер бити разуман значи обесити се о Нечији ћутљиви палац) • Пустити сумњиву религиозност да те потражи изван Реч није бог који је сањао да плаче (папир чува олово за неке вредније птице) • Ишчупати језик да би се пред гладним Нечим боље говорило о духовности облакодера Реч је мигољиви пацов (пппп-ццццц) у цркви бесних голубова • Убризгавати лудило у метатела папира (Ћутање је миран сан у Нечијој утроби пре света) 98 Антологија нове поезије YU простора У кухињи (ако вреди жртвовати га појединачним корацима) • Наћи тек очерупаног анђела који глође батаке • Сањати, сањати, сањати ... (Историју кртица доживе само кртице) ... ... ... ... ... ... Сањати, сањати, сањати (Раније си боље одолевао грчу од пресољене тишине) Етиопско лице   нема времена камен је увек камен под врелим стопалом ледени угрушак да подсети сунце није сунце и мало облака на рубу мрежњаче а облак није облак мирис летњег поднева када је отац први пут бацио шаку земље у плаветнило вода 99 Антологија нове поезије YU простора то лице које слутиш иза смирене завесе папира та жена-човек са зверским пејзажима осмехом гладних кактуса нема више ниједан дан да покрене кожне таласе на плес по улицама прашума ноћна жега а ја мислила да сањам нека деца црна од прошлости све су то гледала из прикрајка се кикотала будућем сраму Вања Миљковић је рођен 1988. у Новој Градишци (Хрватска). Одрастао је у Мајданпеку. Студира српски језик и књижевност у Београду. Током гимназијског школовања неколико пута оствајао прва места на републичком такмичењу из српског језика, из књижевности и на смотрама Центра за таленте. На фестивалу Пјесничка ријеч на извору Пиве 2005. добио награду Спасоје-Пајо Благојевић за рукопис Путовање кроз Самсару. 2007. у издању Међурепубличке заједнице из Пљеваља излази му збирка Сијамски близанац и шеснаеста ноћ (награда – Блажо Шћепановић за 2006). Био је неколико пута финалиста Фестивала поезије младих у Врбасу (2006. освојио треће место) и Ратковићевих вечери поезије (2006. осваја друго место). Два пута је био гост зајечарског Фестивала младих песника (2006. и 2008) у склопу програма Таласи. У електронском часопису Култ објавио је 2008. неколико песама. 100 ЦРНА ГОРА Антологија нове поезије YU простора НИКОЛА Б. ШАРАНОВИЋ Похвала бићу Хваљена ти, чије усмине Чезнем да постану – усне… Сјемени вал нек запљусне Твоје онтолошке дубине… И нека је хваљено чудо једначине Кад један и један су два, А један и једна – три. Нећемо бити казани само ти И ја: Природа сва У ту ће ријеч да се згусне. И зато: хваљена ти, чије усмине Чезнем да постану усне… XIII Сонет Због чега се, опет, враћам с овог пута На тјескобне стазе и на општа мјеста? Свиће иста зора, уморна и жута… (Одлепрша крагуј, мирис етра неста…) Прозаично јутро. Чађав дажд ромори (Опет исти дани без душе и смисла)… И мисао иста, тешка и покисла: Све што брзо плане брзо и сагори. Док пољима круже опет исте сјене, Све и свашта цвјета, само човјек вене (Петпосљедње доба читам у том знаку)… Ако чујем црва у дну мога меса, Због чега се, опет, враћам са Небеса, На овакву земљу, као на Итаку? 103 Антологија нове поезије YU простора VII Сонет Заборавим свијет овај, живот гнусни, Лицемјерну тајну између два праха (Кад слијепа жеђ и отров преукусни Разлог су и сврха рата без предаха). (Како да наџивим, о Невина Крви, Тијело трошно, ако не у Тијелу, Из чијег Бока Васељену цијелу Вјековина зовеш у њен Образ Први?) И сјетим се Барке којом Се прорече, Ти, из Чије Ране Свето Вино тече (Док из мога срца цуре капи цидра): Ако сам у Теби, ако Си у мени, Нек се Твоја струја морем зарумени, И пустим се валу, без једра и сидра… Никола Б. Шарановић рођен је 1979. у Подгорици. Објавио је књиге поезије “Мам и помама” (Обод, Цетиње, 2000), “Прелесни вијенац” (Обод, Цетиње, 2006) и “Полусонет, Полусан” (ЦИД, Подгорица, 2007). Живи у Подгорици. 104 Антологија нове поезије YU простора РАДОМАН ЧЕЧОВИЋ Данас би о нечему ваљало сањати Или написати нешто за оркестар и јоргован Сада о водама Не смијем мислити Најбоље је Заметнути нешто до чега никоме није Неки страх од заборава Да очи искоче И зацвиле ријечи Може се и Неспретном под сунцем Подметнути рибља кост Мада То је игра За пролазнике Човјек мучен горућим облацима Гориш сновима опустјелих курјака Канџа ти срце Канџа ти око Све живо наговараш На своју мутну глад Над главом ти Ко стигне вуцара сунце Вуцара сунце И ждере звијезду по звијезду Сниваш облаке горуће А они Бездјетни тону 105 Антологија нове поезије YU простора Жар ти из руке у руку Из малог ти у велики сан Да ти је знати Какво ти се бесциље радује Уочи пјесме о граду У црној сјенци или на тротоару Сасвим случајно Као у магли Састану се беспослене ријечи (Ријечи може бити седам до десет Никако грубих) Најбеспосленија од њих (Та је увијек и најмлађа) Почне оговарати облаке Почне оговарати ријеке Почне оговарати поштено дрвеће Остале Пуне досаде Добацују Нека о ружама Нека о птицама Нека о гладном звјерињу Када се сите изоговарају Крену свака свом амбису Крене свака свом бесмислу Крене свака свом неказаном страху Осим најбеспосленије (Та је увијек и најмлађа) Она остаје да зијева Над својом њежном празнином 106 Антологија нове поезије YU простора Радоман Чечовић (Антибиографија Једног Звјездознанца) Рођен 20. априла 1979. год. у Павином Пољу (ко не зна гдје је Павино Поље нека се не нада милости господњој). Тог најсумњивијег од свих априла, нико, чак ни свезнајуће павинопољске гатаре, нијесу знале, да ће то „дете са очима помало урокљивим“, једног, сасвим обичног дана, отићи у звједознанце! Између Два Велика Разочарања, завршиће Филозофски факултет у Никшићу, Одсјек за српски језик и књижевност. Објављује у часописима, стидљиво. Заступљен је у неколико зборника поезије. Страх га је од вјечног живота и шалтерских службеника. Иначе, у поезији тражи утјеху, голему - као туга што зна да буде. 107 Антологија нове поезије YU простора ВЛАДИМИР ЂУРИШИЋ Варање трага Нико не рече Доста! нити се огласи гонг, ни звоно. Окренеш се и видиш: тромим заклоном својим мир насељава сусједства, не одступајући за јоту ономе што обале дугују једна другој, ко април Елиоту. Магла милује слова плаката. Отварају се шкуре, но ни то није знак провјетравања, промаје нема, ни свјетлости. Као мреже, прозори у себе саме зуре, жамор да покупе, а кад се затворе капци - ето сигнала – иде се на починак. Однекуд звук са чесме у своју тамну цијев се враћа. Огледало иште пејзаж; удовољено биће му тек сјајем сиводлаког уличног крзна, затварањем упаљача у тами, што као одлука звони али још одлука није. Све те чује, све за тобом твој мир куша и ти све чујеш. Све видиш – и трому трубу што се у риму претвара и трне, и заурлаш можда или се прикажеш нијем. Све мирно путује тамо ђе жене заљубљене своје прстење губе. Све те чује. Биље крај пута је немар пјесничке хортикултуре. Перспектива мрда, ти стојиш у своме гласном ходу као шара извучена из дуге шаховске фигуре. Потурен си за пролазника пјесми о утроби као о торби, на броду са ког ће се бљештава циркуларна писма одашиљати, закривљен као осмица што означава бесконачност или само печат на привид привида, строфа завршена кад тишину вараш. Права ријеч увијек недостаје, није права или само довршава груба незнања док страст изговараш. Тачка не означава крај ни предах, већ прашином попуњено средиште круга никад описаног. Но, све је, и мајчино млијеко, и кокаин, и предак подложно оном како се узме. Обзири једу остало. Остало су ожиљци, стварност што припада своме Стиху као возу капут са ушивеним благом. А ако томе свему те стварности нема, очију да је виде? Пјесма је сама, као мјесечеви кратери названи по супругама. 108 Антологија нове поезије YU простора Уз сваки могући савјет добићеш опјеване грешке: имена у кору урезана, нијема, замке – изнова, ово трептање у мраку, промашене слутње. Замисли чело разбијено о зидове својих снова, своје напорно зашто, памти га како се збило, па макар касније слушао Шта ћеш, такво је вријеме било. Имануел или Емануил Вери у Лувру У позадини познат пасаж из Бацха, наметнут као пејзаж којим плове хермафродит статуе, троруке Леонардове силуете, огледала суперега лишена страха. Марија са дјететом, чемпреси и Ана, Јосиф оправдано отсутан. Затвореник саботира одговор који се као питање котира. Дијаграм разгледница бивших дана пјесникову трасу недоумица поништава и ротира пјесму према свијету. Њени набори – цвијеће кроз цијеви, кожа, у полумраку стасава приправна промјењљивост припадника и дуго гори. Фотогенични рањеник као трубу истура бутну кост. А да сумњив не изгледа стих је свезан у врсту као доконо модро море што је згушено у кратковиди опал на јастучастом прсту. Нечији смјерни поглед и наша слутња затим да оно што иза се крије звати сумњивим се може, у најмању руку. Чежња за женама прсатим брише и такве слутње и жуди мирис коже каквим би и дјеца анђели могли мирисати дремнувши на кумулусу из талијанске рекламе. Ту је и птичије грло да објасни, за даме, склад стиха, мирну риму и како дисати правилно у присуству осликаног свеца. Свраб длијета у смраду чекића. У дрвету, икона се досађује силно, а догма струји кроз стабљику цвијета. 109 Антологија нове поезије YU простора Гости Гости излазе, опет смо заједно обојили рђу, буком напунили трпељиве предмете. У здјелама нетакнуто воће ћути, станке разговора запамтиле су шуштаве силабе. Ствари што додирујемо, однио их враг, у тромом су простору пријатељске буке зањихане ( Као када се помјера апарат свјетиљке тињају, остављају траг. ) Пуни безбједне самоће тражимо преостале изузетке, отпуштамо у зрак своје бескорисне опале, отпале идеје. Гоблен на своје рупе дише одразом жуте сијалице притиснут. Владимир Ђуришић, рођен 1982. године у Подгорици. Пише музику, поезију и есеје. Објавио збирку пјесма „Ништа убрзо неће експлодирати (Отворени културни форум, Цетиње, 2006.), за коју је 2007. године добио награду “Ристо Ратковић”, за најбољу књигу објављену између двије манифестације РВП. Поезију и есеје објављивао у часописима Арс, Плима, Зарез. Живи у Подгорици. 110 Антологија нове поезије YU простора МИЛАН КНЕЖЕВИЋ Инвентар самоће Прво: срце се претвори у сат који откуцава а не куца ни за ког ријечи се распрше у сјећању и понављају као сугласници из ритуала и бива ти потпуно свеједно ко је уредио позорницу Ђаво или Бог кад те гризе мисао да си своју улогу још у првом чину одиграла. Друго: људи почињу да се утркују са сјенкама које су сами измислили у недостатку опипљивијег смисла који подсјећа на недељну романсу гдје сви очекују породични ручак јер су за доручак наивно извисили међу варкама септембарског сунца што се купало у њиховом трансу. Треће: ако већ знаш што ће се десити сјутра научи себе забораву тако све што се поново догоди имаће наличје животне сензације и као у некој канцеларији апсурда сви ће бити криви и у праву јер се еволуцијом неизвјесности дошло до извјесне халуцинације. Четврто: пошто нисмо измислили живот немамо никакву одговорност према смрти која приправнички нотира и најситнија потраживања док се љубав непримјетно разлистава у некакву тврдоглаву упорност да будеш вјечито иста у рулету одгонетања и рингишпилу сакривања. Пето: све што покушаш да одсањаш рачуна се као да се остварило зато пажљиво бирај друштво за снове које ћеш будна сањати ипак је добро што нас вријеме није ни поправило ни покварило јер ко зна да ли би више себе могли било коме поклањати. 111 Антологија нове поезије YU простора Недоследност семинара Пробудиш се тако у непознатој соби Нечије уморно лице спава ти на руци И све више личиш глумцу на проби Трагедије, кога збуњују комедије звуци. Ћутати или нешто бесмислено рећи Тек да се прекине тријумф страха За дан-два опет поред неког лећи И тако у бескрај до последњег даха. Можда се некуд безуспјешно крећемо Путањом навике једног истог дана За све што би могли али ипак нећемо Реметити концепт неког вишег плана. Сад је извјесно да се дуго губимо У паузама тајне што се свлачи лијено Сјенке туђих усана изнемогло љубимо Ливадама вечери сплетених у сијено. Чекати тебе ипак је виша педагогија Метод стрпљења у фази је расула Остало је да се договоримо Бог и ја Ког си првог од нас двојице чула. 112 Антологија нове поезије YU простора Плави заборав Некад сам се јежио неуротичних балерина сад сам тако старачки млад и равнодушан досади на овом вашаришту горких тишина у којима трнем баналан и згрушан. И докле ћифтински суштину анализирати Рембрант или Рубенс, кога је то брига потребно је мудро заблуди сигнализирати прије неког Лајбница и прашњавих књига. Људи су гадови са пјесмама или без једна Рускиња тврди да сам ја то рекао смишљајући на лицу септембарски кез уинат нервозном мјесецу што је чекао. Срп несанице зјенама господарски блиста у јетри ми већ уређују мали врт да би стала једна санирана биста постмодерна опомена за класичну смрт. Можда су људи стварно гадови лако је бијело мрљама посивјети исто као што постоје сиви градови у којима никада нећу живјети. Милан Кнежевић је рођен 24.03.1980. године у Подгорици. Завршио је Филозофски факултет у Никшићу, одсјек српски језик и књижевност. Досад је објавио једну збирку пјесама Депонија снова, и двије колективне Дан послије будућности и Предио у праскозорје. Такође је заступљен у неколико антологија. Живи и ради у Подгорици. 113 Антологија нове поезије YU простора ЂОРЂЕ ШЋЕПОВИЋ Она је хранила птице Онај са првог спрата не воли птице мајка моје мајке је говорила да се птице рађају и умиру с истом гримасом на лицу и зато птица није човјек нити ће икада бити ма колико се трудила да буде говорила је мајка моје мајке и мада је не памтим кунем се да је баш тако рекла онај са првог спрата сваког дана сваког проклетог дана трипут стољнак истресе ми на главу и зато знам да бар трипут једе на дан ал никад ама баш никад не оставља мрвице од хлеба на прозору гура их у паркет у рупу у зиду не храни птице храни мишеве мајка моје мајке је хранила птице птице на њивама птице у дворишту птице на прозору сасвим свеједно гдје год биле она би их хранила а када је мајка моје мајке умирала гримаса на њеном лицу није била иста ко она коју је имала када се рађала онај са првог спрата и даље храни мишеве, тресе стољнак, јуче је сину за тринаести рођендан направио праћку праву правцату а мишеви не једу хлеб ал он то не зна а ја му нећу рећи 114 Антологија нове поезије YU простора Попијански прогнан Прогнаће ме, њихово ћутање, неуредна брада, неумивена лица, прогнаће ме, ко зна гдје, али ја ових дана Попијански дишем, Попијански кашљем, И није ме брига, прогнаће ме, њихове малокрвне њушке, јалови стомаци, велики носеви, и непознавање писма, али ја овог часа, Попијански славим, коначно прогнан, коначно не припадам, нигдје Фотографије у породичним албумима Плаше ме једнокреветне хотелске собе културне рубрике у новинама плаши ме позија без поетике плаше ме паркови без шетача плаше ме куће окречене у бијело хероине порно филмова библиотекари који грицкају нокте од досаде поноћни ђубретари грамзиви пензиори плаше ме рачуни за струју воду телефон фотографије у породичним албумима насртљиви трговци на бувљаку возачи градских аутобуса плаши ме ружан сан ком слиједи буђење и помисао да ћу једном заборавити слова. 115 Антологија нове поезије YU простора Ђорђе Шћеповић рођен је 6. априла 1983. године. Објавио је књиге поезије: Провинције спаса (2004), Молитва за Јуду (2004), Пар ријечи о страху (2005), Апостол из блока А (2006) и Трипут реци метропола и нахрани птице словима (2009). Лауреат је домаћих и иностраних пјесничких награда. Лауреат је Пивских вечери поезије 2004. и Фестивала југословенске поезије младих у Врбасу 2005. Заступљен је у више часописа и зборника поезије, домаћих и иностраних. Живи у Подгорици. ДУШАН ЂУРОВИЋ Исјечак из баршунастог албума ...Је ли Ана дошла, питао сам стоти пут. Није, зарежао је очев глас из дневне собе. Наставио сам да преврћем кроз руке њену крпену лутку. Бака ми је поклонила за рођендан. Она је умрла. Шта то значи умрла? Не знам, само су ми тако рекли: Бака је умрла. Од тада је више нисам видјела. Понекад идемо на гробље. То је тихо мјесто пуно осушеног цвијећа и тамо мајка разговара са њом. Препричава све што нам се десило у посљедње вријеме. Једном је рекла како се више не свађа са татом. То је био први пут да је слагала баку. Свиђа ми се гробље, толико је мирно да можеш да размишљаш о чему желиш. Еј, не ради то. Зашто? Слатко је. То сам видјела на филму. Ево ти твоја глупа лутка, па то ради са њом. Изашао сам из собе. Отац је спавао у својој столици за љуљање, покривен отвореним новинама. Мрзио сам га. Дошло ми је било да га пљунем, као да је он крив што Ана још није дошла. Сјутра ујутру, након палачинки са џемом и бијеле кафе, мајка ми је бојажљиво рекла. Ана је умрла. То значи... Знам шта то значи, рекао сам и отрчао у своју собу... 116 Антологија нове поезије YU простора Одјељење Брану Мандићу Једне депресивне ноћи упутио сам се у шетњу. Или како би то рекле поете кренуо сам да лутам. У једном тренутку нашао сам се испред болнице, са дворишне стране. Сиву зграду био је обгрлио мрак, тако да је дјеловала као чудовишна сјенка. Одједном, почели су да се пале и гасе наранџасти свици. Призор ми је дјеловао превишне сабласно, па сам га избрисао из главе и упутио се према кући. Тек неколико година касније, за једним столом на којем су пивске флаше стојале као холивудске награде, пријатељ ми је појаснио. То што си видио... то ти ампутирани пацијенти са кардио-васкуларног одјељења излазе истовремено на терасу, не би ли, кријући од доктора, попушили по тај биједни цигар. Фабрика успомена Узели смо стан у предграђу Буенос Ајреса; рупа за коју сам био убијеђен да је запосједнута. Ноћу се чула цика пацова, а Марија, да би ме смирила, чита ми Кортасара. Приче су звучале боље из њених уста. Око наших глава чуло се сркање Хулиових ликова. У осам ујутру одлазила је у библиотеку, одма иза ћошка. Вољела је ту зграду – оронулу и мртву – каже да је подсјећа на зграду из неке приче. Вољела је и зато што је мало ко знао да се у њој налази библиотека. Ја бих послије пржених јаја на маргарину (током прављења тражио сам рупе из којих би провириле главе пацова) одлазио у кафе. 117 Антологија нове поезије YU простора Нијеми аутомобили се крећу; навиру безлична лица пролазника. Нема типично аргентинске атмосфере о којој је Марија толико причала. Поподнева су пролазила споро. Било је то оно вријеме које се не расипа, већ ти дозвољава да га, као добру храну, преврћеш кроз уста. Фабрика успомена. Говорила је кроз осмјех Марија. Папире пуне скица спаковали смо у купљени кофер И кренули назад. Маријино излагање на тему Чудесни свијет Х.Л.Борхеса трудио сам се да испратим с пажњом. Моје пријеподневне вожње градом косиле су се са њеним виђењем Аргентине. Листање успомена (широке улице, зграде и људи жигосани диктатуром, дјелови града пуни криминала и проститутки) прекидали су њени описи. Пуни музике, вреле крви и литературе. Магија. Авантура духа и величанствена путовања. То је оно на шта помислим кад кажем Хорхе Луис Борхес. Хвала. Громогласан аплауз ширио се салом. Марија је скупљала своје папире. Као да сам тек тада схватио колико је лијепа. Марија Хоренте Лосано. Те очи слијепог писца. Душан Ђуровић је рођен у Подгорици 22. 10. 1984. Завршио је основне студије новинарства у Подгорици. Буковски, чујем да си пребио Хемингвеја је његова прва збирка пјесама. Објављена је у самиздату јер како каже аутор није имао снаге да се малтретира са издавачима. 118 Антологија нове поезије YU простора ДРАГАНА ТРИКОВИЋ * * * * * Људи долазе са свих страна, нудећи тијела топлом богу. На своја лица стављају путер и чекају да се претвори у уље. Не купају се, не шишају, нит’ брију. У ритуалним данима мијењају новац за смеће и лако повраћање. Једни другима скидају кожу и посипају се сољу. Искрено вријеме стављају између чула за стид, да им послужи у тренуцима смијеха. Туристи. УНИВЕРЗАЛНА СЛИКА ЖЕНЕ Мој отац више не воли музику и никада није слушао Чајковског. У њиховим су пјесмама заједно јахали страх и политичка коректност. А онда су хипици зајебали ствар. Нијесу слободне птице на небу само честа слика. Јато црних убица је вољени клише. 119 Антологија нове поезије YU простора Мог оца баш брига за Hitchcocha, док целулоид памти Johna Wаynеа. А он јаше преријом, и сва је мушкост у шеширу и револверу. То их подсјећа на ‘45-ту. Другови чланови КП-а и другарице, циркуске играчице на трапезу, права су забава за напуштену дјецу. Добили су умјесто карте универзалну слику жене: Мајке напуштених. И мој отац је напуштао дјецу. КОЊИ НА АСФАЛТУ Мени је довољно пакло цигарета и пола резервоара горива. Онда могу да одем далеко од свјетала града, пречицама које много не значе. Могу да пустим неке ствари старе да оне возе мјесто мене. Нове љубави мојих старих љубавника тада ће постати још горе. Праве прљаве кучке, које ме потпуно мрзе. 120 Антологија нове поезије YU простора Возим и све то, чекам сопствени тријумф без борбе. Одговор. Мантру нас остављених. А кад кренем назад према граду, падаће киша. Сасвим је добро што се сада враћам. Близу куће, на посљедњем булевару, дочекаће ме коњи. Њих два-три циганска кљусета. Они ме увјек гледају хладно. Тако су дирљиви коњи на асфалту. Драгана Триковић, рођена 26. априла 1984. године на Цетњу. Објавила збирке поезије „Преварена душа“ 2000. (издање: КПЗ – Подгорица), „Љубав је кад одеш“ 2005. године (издање: Плима - Улцињ), која је имала и друго издање 2006, те „Пјесме“ у издању куће „Антибарбарус“ из Загреба. Поезију објављивала у „Црногорском књижевном листу“ и Часопису за књижевност, културу и друштвена питања „Арс“, часописима за културу „Плима Плус“, „Сарајевске свеске“ и други. Поезија Драгане Трипковић је дио бројних антологија савременог црногорског пјесништва. Пјесме су јој превођене на енглески, руски и албански језик. Студент је драматургије на Факултету драмских умјетности на Цетињу. Ради као новинар редакције за културу у НД „Вијести“ у Подгорици. 121 Антологија нове поезије YU простора ЈАЊА РАОНИЋ Петак вече, субота Док ме напирлитане коке Гледају са подозрењем, Са све шеширом шармирам ,,заузете“ фрајере око себе. Успут слушам критике Најбољег друга Да смо ми женске Исувише ригорозне Једана према другој. Пуна себе у рано јутро Враћам се кући Трудећи се да не ометам Рутину комшија који са Прозора посматрају ,,деградацију“ данашње омладине. Уз звук очеве писаће машине Успављујем се, пуна себе! Уоквирени жал Иди и стопи се са мноштвом сивих и бијелих пруга, За вечерас буди ми Прометеј, Не бој се јека што одзвања подножијем велике планине И немој у очи гледати птице Заобиђи караване и похлепне трговце звијездама, Обећај мајци да ћеш вратити јој руно. Још само вечерас буди ми Прометеј. Не дај да ми тијело у изгнанству пјени. Донеси онај наш стари кондир вина, Да сјетим се мјеста Гдје смо тугу претварали у пејзаж. 122 Антологија нове поезије YU простора * * * * * Још само Двије високе мушкатле Зуре у случајне посјетиоце Петог спрата. Плачем да слађе заспим. Напокон, Одлучила сам Да престанем спавати поподне Јер неко ипак мора да Залива мушкатле. Јања Раонић је рођена у Пљевљима 1987. године. Студент је четврте године на Медицинском факултету у Подгорици. Пише поезију. Објављује у бројним листовима и часописима а заступљена је и у више зборника и прегледа поезије, као и у неколико антологија. Добитница је награда на бројним књижевним конкурсима: ,,Радуле Жељко Дамјановић у Плужинама, ,,Ристо Ратковић“ (за младе пјеснике) у Бијелом Пољу, ,,Банатско Перо“ у Житишту, дневног листу ,,Побједа“ (за хаику), као и Хаику клуба ,,Александар Нејгебауер у Новом Саду. Била је финалиста лимских вечери поезије и Фестивала поезије младих у Зајечару. Добитница награде ,,Момчило Тешић“. За рукопис збирке поезије добила је награду ,,Млади Дис“ на 42. Дисовом пролећу у Чачку 2005. године. Исти рукопис је награђен првом наградом Фонда ,,Дејан Манчић“ у Нишу. Њена збирка пјесама ПЕНЕЛОПА У ТРАНЗИЦИЈИ објављена је као заједнички пројект Градске библиотеке ,,Владислав Петковић Дис“ и Фондације ,,Дејан Манчић“, (Чачак – Ниш 2005. године). У припреми јој је друга збирка поезије. 123 Антологија нове поезије YU простора СЛОБОДАН ИВАНОВИЋ Твоја лијева моја шарена колијевко уљуљкај ме у мелодији тишине мој прости разломку ријеши ме, објасни моја сува смокво уста ми смежурај испиши ми на унутрашњости капака адресу на којој твој сан почива од два зла ја увијек бирам горе оно које је десно од бола од двије истине ја увијек бирам непрецизну ону која мирише на пијесак како протраћити пола живота? никада те не срести. како се замотати у кожу коњску? са твојим тупим ножем. на лицу твоме пепео се суши на очима твојим остају отисци у свакој твојој преткомори као да умире трава у свакој твојој ријечи растем све већи и већи крижај ме мастилом плавим црна ме боја плаши крсти ме водом са чесме сви смо ми помало људи 124 Антологија нове поезије YU простора забрани сунцу да замајава сунцокрете, сујетном сунцу затвори вјетар у зелену вазу, водени вјетар одвоји ми месо од костију не буним се, све док је свјеже одвоји се од мојих дланова знаш да сам људска пијавица мој је ваздух удахнут твојим плућима ту гдје стојимо, клизав те плочник мази Отплови Отплови на једру је небо под небом је ведро за пловидбу а таласи гласни на крми се сунчају данима под тобом је дрво и понеки попац што нема дом пуцкета и не да да лежиш док сунце одмиче ко тањир зажарен упада у плаво корито бес гласа се распрсне на црном сомоту хекланом и свијетли док брод тражи хоризонт покушај воду пипнути уље је ту, црно на води плута сад свој лик нећеш видјети јер вода га гута халапљиво само те бијеле крхоте како се, као у свиленим наборима скривени таласају и преламају отплови остави само једно буре празно да ти будем слијепи путник чије ћеш очи љубити кад заспе 10 јул 2009, 2:02 125 Антологија нове поезије YU простора Бијело Бијело. Отворена бијела врата чекају кривца да пролије чекају правду да кривоме проспу по кичми. Из земље изникао камен бијели камен као печурка дигао главу у вис. Растворио сам га главом тврдим челом сљепоочницом ударио отвореном шаком. Нађох унутра бога како сједи са отвореном књигом како чека да ми се рука умори да ме убоде под плећку бодежом црним. Крик. Отвори уста. Да покуља свијет закапијан иза твојих зуба. Да прекрије камен да покуљају запреге дјеце запреге волова по шару ова четири ожиљка. Отвори шаке. Зажмури гласно. Нек ти прође коријен кроз жиле нек ти се усади стабло у кичму нека те лишће прекрије. 126 Нека, сав бијели камен покупи бујица убаци га у твоју утробу замандали нека глас твој завлада пучином и пресуши сваки поток зелени. Тада ћу те дићи на шлаг врхове облака и пустити као на чуну изнад пусте земље да гледамо у пукотине мравље Опрости ако је мутно то је ђаво замазао стакло дахом кондензоване туге Бијело. Беоњача прожета крвним судовима бијела као кост. Бијело. Твоја дрхтава пут док те свлачим над пустом земљом голом од потопа. Бијело. Мој покушај да ти облаци буду тврђи од камена оштрог. 31 август 2009 3:29 Антологија нове поезије YU простора Слободан Ивановић, рођен 27 августа 1988, у Никшићу, Црна Гора. За вријеме основног школског образовања добитник три «Змајеве» награде (Једна прва, једна трећа и једна специјална) као и низа признања на републичком и савезном нивоу. Завршио Гимназију «Стојан Церовић», друштвени смјер. Добитник награда «Радуле Жељко Дамјановић» 2007 и «Спасоје Пајо Благојевић» 2009 у Плужинама  и финалиста «Ратковићевих вечери поезије» 2007 и 2009. Студира француски језик и књижевност на Филолошком факултету у Београду. Збирка му излази 2010. године под покровитељством Центра за културу Плужине. СЛОБОДАН ЂУРОВИЋ Инат на инат Уснама од безбоја Шармираш крошње Окићене ињем мјесеца Замишљаш Како ти се утроба испуњава Неодређеношћу Онда си латентан на љествици ћутања И сакупљаш перје сунца којег нема Пуниш јастук нестајањем Дакле Лијепиш шупљину кандила водом Очекујеш потом Ватрени блијесак птице у њему Али не Не желим да сварим Твоју мистику 127 Антологија нове поезије YU простора Примисао о љубави Не бих да будем Подстанар Пјешчаника Кирија у пијеску је скупа Знам: У мени куца Срце кактуса Узаврело Жудњом Да разбије сат Проничем у стабло Биљку која се радује У зелену стабљику Која вјешто порађа Бодље из себе Проничем Само у примисли Дуга је стаза Ове таштине Дуг је пут Нечујне тврдоглавости Кратко је вријеме Да сујетно и својеглаво ходам Кратко је вријеме Да упорно говорим Како је све свеједно И да Сизиф Одушевљено Посматра моје пјесме О узалудности Проничем у примисли 128 Антологија нове поезије YU простора Стакло под јастуком Спавај Док пауци оловно Тобом поткивају постељу Око тебе је ледена празнина Залеђени лустер Зидови од смоле Људи на сликама повраћају себе Исцртај грчем Тај грациозни спокој на уснама Већ једном Камење брани прозоре Ако те мјесец још некад Позове у шетњу Ивицом терасе На зеленом небодеру пиштоља Спавај Мазохисто црне крви Камиказо Пред огледалом У фотељи Цркве гракћу молитвама За твоје вјенчање Са немоћи 129 antologija nove poezije YU prostora Све је савршено Усни болесна бијела крила Љубе ти вране уснама мозак Срдачно Мани се неспокоја Ко још воли себе Устајеш на уранак Сунцу у подне Зар не видиш: Вене нијесу догорјеле Сањај Чедо Чува те твоје Стакло под јастуком Слободан Ђуровић је рођен 1989. године у Бијелом Пољу. Студент је Факултета за државне и европске студије у Подгорици. Учесник је пјесничких фестивала у Црној Гори и Србији: Ратковићевих вечери поезије, Лимских вечери поезије (друга награда), Санџачких књижевних сусрета и фестивала Пјесници са Лима о Лиму (прва награда) . Објавио је збирку пјесама ЈОШ ЈЕДАН ДАН 2008. године. 130 BOSNA I HERCEGOVINA antologija nove poezije YU prostora БРАНИМИР КРШИЋ Ко сам, шта сам “Ја сам само сањар…” Јесењин Ја сам праћком заробљен Хун вук гоњен зечјим бијесом ћораве кокоши кљун пчела с празном медном кесом Било што смрћу грца диздар празнога града проклетство Бранковог срца (и Стеванова заграда) Пламен сам што не гори и вода што не гаси сутра, што не зна пут ка зори И компас на морском дну свјетионик, што брод не спаси будилник изгубљен у сну Неснађен слијепи водич паса и гром у слову без гласа *** Устане душа на лијеву – ноге се и нису дигле, у град понесем осмијех од фасадне цигле. Покушавам лебдјети кораком од земље тежим, будем злурад мрском, од неког драгог бјежим. А они (због моје злобе) не виде да сам у лову – (у језику тражим полугу за мјењач на времеплову). 133 antologija nove poezije YU prostora И не виде да сам сатрвен (ко истиснут из тубе) а празан ловачки ранац избије души зуби. И губим оријентацију између вијека, трена, уре... Стојим бос на леду. (И горим од температуре.) Тек код куће се мало повратим – на финту кад се у сну на инфузију прикључим (ал’ тинту). Кастел Угодно седло многима твоје бијаше тјеме, мирно, ћутљиво, и кад му пуца камена кожа, на твоју памет и машту, као отровно сјеме, падају прљаве стопе, опушци, крици с ножа... И никада ниси, тром, мијењао ту оштру логу и никада мрднути нећеш са тог труна голготе јер си у првој бици остао без хитрих ногу због тих, што ко играчке, туђе кидају животе. Вријеме ти рђаву бурму даде са страшне шапе, смрт животом дивље плашиш (а она ти је лијек), твоје је тијело препуно грозних рана што зјапе, а из сваке вири по један гуштер и тамни вијек. Сјећање је твоје ко мјесец, мирис му не лапи, слух у теби буди приче што ликују и пате, ти познајеш у душу све те повратнице капи, када кишом дођу опет или се ријеком врате. Мир тајновити у теби буди урлик тешке трубе, слике неке љубави тужне, врелог куршума скок, ти памтиш пређен пут од бодежа до бомбе грубе, а мукло у теби струји зарушени крвоток. Туп је тај вјечни бол који ти силом пори груди, има ли ко је чуо усана твојих смијех, дал’ си јуродив због себе, ил’ мученик рад’ људи, или је, баш сваки твој камен, по један смртни гријех? Ћутиш на своме крсту и у овом ропском году, презрен си од горде браће, (сви скоро мртви преци), молиш за неку смрт да те у трену сурва у воду, гријех са камена хладног да спираш на дну у ријеци. 134 antologija nove poezije YU prostora Бранимир Кршић рођен је 7. марта 1981. године у Сиску. До 1995. године живио је у Доњој Бачуги (општина Петриња). Дипломирао је на Одсјеку за српски језик и књижевност Универзитета у Бањој Луци. Тренутно живи у Котор Варошу (Република Српска). Добитник је награде “Стражилово” за 2009. годину. RADOMIR D. MITRIĆ Bosnian Nocturno Glasove, glasove pamtim, ulovljene u školjke uspomena, uz koje odrastah dok je u meni zrila misao i svjetlost, između očevih odlazaka u Veneciju, kada nalikovaše Brodskom, ili pak, dok je kao Jejts jezdio ka Istanbulu, uvijek donoseći nove knjige sa tih putešestvija. Bješe to svijet o kojem je ispredao nevjerovatne priče, dok je majka ćutljivo slušala u uglu doma, kao i ja, o Mediteranu, o plavetnilu Sredozemlja i u čemu je tajna koju krije Santa Maria Formosa. Ni sanjao nisam tada, šta će rat donijeti sa sobom, – najprije silnu buku koja je ubijala djecu u nama, dok se stara gospođa Smrt šepurila oko nas, odvodeći mog starijeg brata na neko drugo nebo, dok smo gubili osmjehe, a oko mene se utišavali glasovi dragih osoba, i – najposlije, melanholiju, neku tihu tugu, kao iz pjesama Silvije Plat, koje tako rado čitah dok je tama padala po nama, tama neka ratna, balkanska, pretvarajući nas u tišinu. Ali kao u Priči o sjemenu i sijaču, ja vjerovah da i meni bjehu namijenjeni dani, u kojim će sreća doći i imati žensko lice, o kojem je divno pjevao Borhes u svojoj Himni, lice što bi podijelilo moju osamu sa sobom, a tišinu zamijenilo riječima u kojima diše Logos. 135 antologija nove poezije YU prostora Rat je minuo odavno, glasovi su oživjeli u nama, glasovi naših molitvi, kojim izrastamo do neba, dok ja svom nerođenom sinu, donosim knjige, da ga čekaju kao što su i mene čekale, na početku puta, na životnoj stazi, od iste one Venecije do istog onog Istanbula, između kojih otkucava srce Mediterana, Bosna, moja ovidijevska Ultima Thulae, iz koje nikad neću otići toliko daleko, a da ne mogu biti u njoj u istom danu kad mi se nostalgija javi, kao ovoga časa, kada veče pada, na putu od Gdanjska do Sarajeva. Dissonanze Svijet je kula vavilonska. U vremenu bez prostora, zatravljeni smislovi riječima kad su i kad ratuju razmetnuti jezici, dok obgrljen prazninom gasneš kao sjenka, negdje u Bosni, gdje je smrt kao planinski potok, hladna i prebrza uvijek, a niko se ne obazire na tvoju drevnu glad u trenu kad teško je dovoljno biti čovjek, u prostoru bez muza, gdje se truli prije klijanja. Pjesme, neispjevane, pojeli smo davno, svjetlost je kazna za naš prevečni mrak, ostali su ožiljci koji su strašniji od ridanja. U nerazumijevanju je suština, reče mi pjesnik s kojim podijelih buteljku vina, a nisam ni znao da je već s One strane, dok su gradske sove pridvorički kljucale jeftino znanje po okolnim ulicama. Shvatam, roditi se, znači othranjivati svoju patnju, melanholiju koju dišemo, teški kao sobovi, kao mlinovi kojima statika kamena i paučine ne nudi svrhu postojanja. Treba otići. Ali tako da putujući doputuješ u sebe. I u sebi potom podići kulu. Koju ni vjetrovi ni daždovi srušiti neće. Niti vijekovna smrt koju hranimo. Svakodnevno. 136 antologija nove poezije YU prostora Utiskivanje Svijet ulazi u mene kao pejsaž u pjesmu Li Poa, dok levitiram u nekoj mandali od oblaka koji poniru u nebesa, ruše se unutrašnje planine, jutrom, kad lađa duha pristane u nutrinskoj luci mene, mojoj utrobi, poslije sna; Moja istinska mantra je slavuj čiji poj skrivaju daleke šume, tako sam daleko a tako blizu sebe, u nekom malom gradu, u kojem obitavam, nalik sužnju – ali svaki je mali grad pomalo Itaka, bivajući ispunjen nekom ostrvskom tugom, sijajući nekom gotovo vermerovskom svjetlošću, svjestan svih naših dolazaka i odlazaka, nudeći nam gostoljubivost skloništa čija je širina poput arhipelaga, u kojem pokušavamo prevariti vidljivu smrt, koja vremenom crta svoje prisustvo na našim tijelima, na našoj koži, dok smo sve samlji, dok prelazimo asfodelske predjele, još živi, u nekoj samoći strašnijoj od Gulaga, raduje nas smijeh koji dopire iznutra, svjetlost sabijena u nas. sa godinama, sunce preseljeno sa neba u naša ruševna tijela kao svijetilo putu koji slijedi. Radomir D. Mitrić, rođen je 29. 4. 1981. godine u Jajcu, u Bosni i Hercegovini. Završio studij književnosti na Filozofskom fakultetu u Banjoj Luci, gdje živi i radi, u svojstvu asistenta na ovoj visokoškolskoj ustanovi. Pisanjem se bavi od svoje četrnaeste godine, poezija mu je objavljivana u brojnim časopisima, zbornicima i antologijama i prevođena na neke svjetske jezike (italijanski, engleski, njemački, španski, francuski, ruski, slovenački, bugarski). O njegovoj poeziji objavljeno je mnoštvo književnih prikaza. Učesnik je brojnih književnih festivala u regionu, kao i nekih evropskih. Nagrađivan: na Tridesetpetom Festivalu jugoslovenske poezije mladih (Vrbas, 2003.); dobio Brankovu nagradu (2005.); Nagradu Miloš Crnjanski (takođe 2005.); Slovo Podgrmeča (2007.); Nagradu grada Banjaluke, kao i 1. nagradu na Međunarodnom festivalu poezije CASTELLO DI DUINO, Trst, Italija, (2008.). Do sada objavio četiri knjige pjesama: Nostalgija za punoćom, Osvešćenje, Unutrašnji Vavilon i Summer Quartette and Story about Mediterranean (Ljetnji kvartet i priča o Mediteranu), a u pripremi je i peta knjiga poezije pod nazivom Mornarski tango. 137 antologija nove poezije YU prostora MIRKO S. BOŽIĆ Kako sterilizirati pisca Angažirajte mu stilista i agenta Koji će mu osigurati naslovnicu Nekog visokotiražnog lifestyle časopisa Dovedite kritičare da pričaju o njemu Valjajući po ustima neke teške riječi Koje će posve sigurno shvatiti Tek nekolicina upućenih akademika Intervjuirajte ga za sve postojeće medije Banalizirajući do besmisla njegovo pisanje Prodajite njegov novi bestseler na kioscima Odmah pored nekog vulgarnog magazina I biografije lokalne starlete, friško razvedene Dajte mu Nobelovu, Pulitzerovu i sve ostale nagrade Bacite na njega fetvu ili truli paradajz, svejedno Protestirajte protiv njegove antidržavne retorike I spalite njegove knjige na glavnom gradskom trgu Pričajte o njemu uz kavu i koktele po lounge barovima Dovedite nekog zajebanog voditelja u skupom odijelu Da mu pred kamerama postavlja neugodna pitanja Uperite u njega sve reflektore ovoga svijeta Kada nastupa, držite publiku na sigurnoj udaljenosti Da mu, ne daj Bože, netko od njih ne bi postavio pitanje Ili u ekstazi rastrgao skupi dizajnerski sako Stavite ga u školsku lektiru i televizijske top liste Pišite članke o njegovom ljubavnom životu Za šarene ženske magazine 138 antologija nove poezije YU prostora Ekranizirajte njegove romane Ili snimite tv seriju sa slavnom glumicom Dajte mu da piše kolumne za neke Politički kontroverzne novine Pozovite ga u tv debatu da priča o stvarima O kojima ne zna apsolutno ništa Ali emisija ima visoku gledanost Pa nije ni bitno Odvedite ga na neki veliki svjetski sajam I stavite pred hrpu stranih novinara Da pred njima priča o svojim knjigama Poželjno na nekom stranom jeziku Postavite njegovo brončano poprsje Na teški mramorni pijedestal Visoko iznad običnih ljudi koji ga čitaju I koji ionako o književnosti nemaju pojma Pozovite ga na ekskluzivni prijem kod predsjednika države I uručite mu odličje u kutiji od tamnoplavog baršuna Uz predugačak govor pred visokim dužnosnicima Objavite njegova sabrana djela u kožnom uvezu U nekoj basnoslovno skupoj ediciji Koju si raja iz gradske knjižnice Nikada neće moći priuštiti Pretvorite ga u celebritya i glavnog aktera Nekoliko seksualnih skandala Publiciranih u dnevnim novinama I ako nakon svega ovoga Od pisanja potpuno ne odustane Ne morate mu čak ni pucati u glavu Sam si je već odavno ispalio metak Iz metafizičkog književnog pištolja 139 antologija nove poezije YU prostora I iskrvario nevidljivom krvlju Koju će namirisati samo oni Koji su i sami već na isti način Iskrvarili. Mostar, 14.11.2008. Heretik On postavlja pitanja Na koja nemaš odogovore Ili ih imaš,ali ne želiš ih čuti On upire prstom u stvari Koje pod svaku cijenu Moraju ostati skrivene On je taj koji vidi Njegove riječi su šrapneli U tvom duhovnom oklopu I zato mora biti ušutkan Nitko ne voli heretike Ljude koji bude sumnju U sve što smo mislili da znamo Oni su hugenoti uma Njihove noći beskrajno su kristalne Vječno u bijegu pred slijepcima Heretici prebivaju duboko U tvojoj glavi Negdje u skrivenom zakutku Gdje ne možeš čuti njihovo Bolno zavijanje Ako se ipak,kojim slučajem Taj mali skrivenu heretik Probije na površinu 140 Spremno ćeš ga zatući Unaprijed pripremljenim Dogmatskim čekićem antologija nove poezije YU prostora Šišanje Dok frizerka obigrava oko moje glave Sa svojim uobičajenim rekvizitarijem Češljeva, lakova, gelova i škara Pokušavam razmišljati o tome U kolikoj će mjeri ono što ću na kraju Vidjeti u velikom zrcalu iznad lavaboa Odgovarati pomno počešljanom manekenu Iz kataloga frizura na stoliću frizerskog salona Pomišljam da možda ipak ne bih htio Baš takvu frizuru ukoliko uz nju U kompletu dobiješ i onako pretjerano Ozbiljan izraz lica, bez osmijeha Zauvijek zaleđen u toj praznoj pozi Za objektiv fotografskog aparata Sjedam u kožni frizerski stolac sa nekom Blagom strepnjom dok mi mlada frizerka Prstima prolazi kroz kosu, hineći masažu A ja cijelo vrijeme predem poput mačke Zaboravljajući zašto sam zapravo sjeo U kožni frizerski stolac Izdvaja busene kose, i trlja ih među prstima Mjeri dužinu koju treba odsjeći Kako bi se postigao Željeni efekat sa slike iz kataloga Zatim započinje ples makaza oko moje glave Koje nečujno masakriraju moj dojučerašnji imidž Koji doduše ionako nije bio nešto posebno Dlake frcaju na sve strane oko mene padajući Na zaštitni plašt čvrsto omotan oko moga vrata 141 Pod je sad već prekriven mojom kosom Koju sam odbacio kao što zmija odbacuje Staru prošlogodišnju kožu da bi je Zamijenila nekim atraktivnijim uzorkom Nije to fizička bol, već prije kao da je netko Kirurški odstranio nekog jučerašnjeg mene Kao kad guliš jabuku, zgulio ono suvišno Ono dotrajalo, nepotrebno,preživljeno Sjec-sjec-sjec kao mantra pročišćenja Oslobađanja sebe od sebe Neočekivana nirvana u frizerskom salonu Zvukovi makaza nagoviještaju da će mi Za ovu novu frizuru ipak trebati i novo lice Jer staro više naprosto ne služi svrsi Možda čak i nove riječi, geste, grimase Svrha lica je podloga za frizuru Nešto što će podcrtati ono Što je frizer htio reći Okvir za sliku koju će škarama Naslikati na tvome tjemenu Uskoro brzi metalni zvuk makaza Zamjenjuje brujeći huk sušila Moja preobrazba je završila Ipak se nisam pretvorio U Gregora Samsu Ustajem sa stolca prešetavajući se Ispred zrcala i zagledajući sa svih strana Kao da isprobavam novo odijelo Uspoređujem frajera iz kataloga Sa frajerom u ogledalu antologija nove poezije YU prostora Zaključujem: moglo je biti i gore Pomalo tužno promatrajući pod Prekriven ostacima nekog bivšeg mene Koje će mlada frizerka čim izađem Pomesti u kantu za smeće Zajedno sa svim ostalim Ostacima tuđih bivših života Koji su se toga dana potpuno neplanirano Na podu frizerskog salona pomiješali U potrazi za vlastitom preobrazbom Zaključujem: Gregor Samsa morat će potražiti Nekog novog Kafku. Mostar, 17. lipanj 2009. Mirko S. Božić rođen je 7. lipnja 1982. godine u Mostaru, gdje je završio gimnaziju i Filozofski fakultet Sveučilišta u Mostaru. Piše poeziju, prozu i eseje. Pjesme su mu prevedene na poljski i engleski. Sudjelovao na Humskim večerima poezije, Šantićevim večerima poezije, festivalu Artfest, Šimićevim susretima i Sarajevskim danima poezije. Voditelj je i kreator programa „Knjigoveznica“ u mostarskom antikvarijatu Škrinja, te suosnivač Ujedinjene književne fronte. Također je vodio školu kreativnog pisanja u OKC Abrašević u Mostaru. Pjesme su mu objavljene u časopisima Život, Diwan, Kolaps, Portret, Gangway, Motrišta, Osvit, Kolaps, Poezija...Ciklus kratkih priča objavio je u Dnevnom listu. Vodio je školu kreativnog pisanja u mostarskom OKC Abrašević. Bio je kolumnist časopisa Opomena. Bio je u najužoj konkurenciji za književnu delegaciju BiH pri Bijenalu Mladih Europe i Mediterana u Ateni 2003. godine. Objavljene zbirke: Jedrim kroz buru, 2001.; Bijele noći, 2004.; Antologije: Hercegovina, Erato, Euroorijentacije 2. Nagrade: Šimićeva nagrada, 2000.; Nagrada časopisa Opomena za najbolju kratku priču, 2003. 142 antologija nove poezije YU prostora GORAN KARANOVIĆ Kolateral Potomci prošlih i bivših sinovi poraženih ispucani metci čekaju smrt čitajući novine skutreni na rahitičnim kaučima Gledaju štrajkove invalida s visoko podignutim štakama mlitavim batrljcima, rastopljenim prstima to je njima, eto, borba dala Gledaju dvanaestogodišnje sestre kako puće usnice podvrću suknje i uče širiti noge braću muljavih očiju kako se varakaju raskošima zapadnjačke pornografije zarivaju sjebane zube u žute kladioničke biltene miluju pobožno poker aparate oblizuju igle Ljubav malo krvava Drhte bijesni pupovi na posječenim granama šute u redovima sa raskomadanim utrobama političke podobnosti gutaju prezir tromih i labilnih šalterskih službenika što pod iskeženim zubima kriju sitna muda Nestašna djeca umrvljena u supu generacijske sječe Kolateral vremena kad su se rušila crvena stabla Ugažena piljevina istorije A kad vrijeme prođe i zamiješa se svjetski sataraš Jovan će biti pola Kinez 143 antologija nove poezije YU prostora koji živi u pitoresknom gradiću na Alpama Josip budista i predsjednik ribolovnog društva Losos iz Rige Jusuf će oženiti tustu crnkinju, imati možda sina Dikembea I oni žive svoje živote Djeca im o slavnoj i burnoj prošlosti Vođama, bitkama i Bogovima uče u osnovnoj školi Nauče ofrlje, toliko da prođu Jer mnogo je zamršeno A i nije pretjerano ni bitno Dođi u moju domovinu Bit ćemo na kamenjaru U oštroj škripi stijenja Pod žutim plamenom Gdje vruć vjetar vitla vrisku Sokolova i vila U tvojim ustima Riječi sočne Moji mrtvi Odvest ću te u vinograde Reći: Vidi Zeleni kikot bogova Vidi Misli kamena Ozelenjene Vidi Čvorave ruke naših mrtvih 144 Slušaj grožđe Sočne riječi Tvoje oči su zelene bobe Tvoje tijelo gibak kamen Nek ti loze sviju zglobove Ješću tvoje tijelo uz hljeb sunca antologija nove poezije YU prostora Udarnike strijeljaju Prste smo raskrvavlili o avgustovsko nebo Crvene suknje Čitavu mladost nosili sa sobom Dah vruć od rakije Mrmljali parole od kojih krv kola Na vratu polarne djevojačke zube U rukama spaljene zastave Goluždravi i nejaki s mudima do za vrat napadali i padali Utvrde osvajali na juriš Uplašeni neuspjesima Gonjeni željama koje bole prpali po ruševinama za drugarstvo i ljubav Moja generacija Pijesak iza mačke Stat će pred zid i otvoriti prsa za rupe Koje će nas vruće kamenice u zemlji raspoznati Goran Karanović, 1983. Mostarac. Dipl. iur. Na post diplomcu iz prava. Radi kao tv novinar. Voli dobre ljude, teatar, kuhanje i putovanja. Ima vodenu kornjaču. Vodi književni portal - www. knjizevnost.org, mnogo čita, pomalo piše, ponešto nagrađivan. 145 antologija nove poezije YU prostora DARKA HERBEZ Poruka             Čuvajte se metafora što neumorno zjape              u skromnim odsjajima jednoga bića.            Za malo tišine mole izvajane riječi            dok traže svoj prostor na žutoj hartiji.             Zato pustite sanjalice bodlerovskog kova              da odsanjaju svoj početak mudrosti.             Možda ćemo se jednom zajedno smijati              pacovima što za plagijate ordenje nose.             Zato nemojte dirati u eho tih slova              jer sveto je to što teče im u venama.             Znam,neće moji upitnici promijeniti svijet             ali će učiniti da jedan postoji i dalje. Čas tebe             Svaki put mi se omakne             da ti povjerujem u crteže             dok mi vješto sastavljaš oblike.              Pa od trougla praviš kvadrate,               trapeze,pravougaonike...              A ja sve to uredno pribilježim              u notes svoje duše,               počesto zaboravljajući              da ćeš na kraju časa,               nakapati mi vodu iz očiju,               i nonšalantno namočiti sunđer,                pa na moje mjesto posjesti druge,               jer čeka te novo gradivo... 146 antologija nove poezije YU prostora                                                 Rez                   Evo,zažmiriću na jedno oko,                   da u dušu ti puno ne zavirim.                   I ruke željne ću ukrotiti,                    da ne obujme te prejako.                   I jezik-izdajicu ja ću podviti,                   da ne proslovim previše.                     Pa ti dolazim takva,                     obnevidjela,                     nepokretna,                     zanijemila,                       da te sagledam,                       dodirnem,                     opjevam,                    pa zaživim u smrti svih svojih čula! Darka Herbez, rođena 01.09.1984. u Ljubunju.Apsolvent srpskog jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu u Banjaluci.Izrana osvajala nagrade na Nevenovom festivalu dece pesnika u Savinom Selu,na Festivalu humora i poezije u Lazarevcu,na Festivalu “Dusko Radović” u Nišu,te sticala mjesto najboljeg recitatora u Sutomoru.Za vrijeme studija pobjeđivala na Vidovdanskom festivalu u Ljubinju,kao i na konkursu književnog kluba “Velimir Rajić” u Aleksincu.Dva puta bila finalista na Festivalu poezije mladih u Vrbasu,drugi put osvojila treće mjesto 2008. godine.Objavljivala u Glasu Srpske,Vaseljeni Tragu i dr. Objavila zbirku poezije “APOLONOVA KĆI” 2008. godine. 147 antologija nove poezije YU prostora NIKOLA PARIPOVIĆ Nutrina Sve je u redu sa svetom Sem privremenog pâda. Sunce tlu šapuće cvetom, Pluća su puna kâda. Molim te, više ne strahuj Zbog nepoznatog toka. Predivni plod ne apstrahuj Pun neposrednog soka. Pomisli, čuvstva i tkiva Božjem svetu objavi I budi nutrina živa U bedi i u slavi. 2009. Raskol očiju Po sarovskim i inim šumama Krotki su starci krotili zveri, Medveda nežnim hranili rukama, Sve beše pitomo i sve po meri. I sada negde crnoriscima Orao sleće na rame, ruku, I zenicama opšte s svicima, A o tajnama kazuju vuku. I danas tamo ni zver ne zvera, U adamovskom sve živi skladu, A ovde (je li to pâda mera?) Ni dva mi oka za mir ne znadu. 2009. NOĆ PIRA I OPELA Mnogi je moj predak bio zemljodelac Sada sve pokriva černozem i celac. Nikodim i Đoko dubili su drvo, Mitar Kozomara - s medvedom se rvo. Iz jame u Livnu, s omče u Tarčinu, Svaki se molio i Ocu i Sinu I Svetome Duhu Koji životvori 148 antologija nove poezije YU prostora Dok hodamo lomni po Zemljinoj kori. U čas pokajanja, dopusti mi, Bože, Da se moje misli kao saće slože, Da budem slovesan ko njihova čela U toj strašnoj noći pira i opela. 2007. Nikola Paripović rođen je 28. maja 1988. u Livnu (Bosna i Hercegovina). Do 1995. godine živeo je u Glamoču. Živi u Banjaluci (Republika Srpska) i studira na Filološkom fakultetu na Odseku za srpski jezik i književnost. Objavio je 2007. godine u izdavačkoj kući Glas srpski - grafika zbirku pesama Pod drevnim dubom (nagrada Ljupko Račić). ALMIN KAPLAN Nesklad Ima trenutaka koji zahtijevaju apsolutni red. pa tako liverišem krevet, zatvorim vrata od ormara, izravnam zavjesu tako da podjednako s obje strane zakriva prozor, posložim knjige na polici odveće ka manjoj ili obrnuto, izgovaram samo jasne riječi bez samoglasnika, očima ispeglam majčine bore na licu, i legnem na sredinu kreveta. Tada obično razmišljam o neskladu, o praznom mjestu na polici, o tebi. JA MISLIM DA NE BI 149 antologija nove poezije YU prostora Recimo da se radi o Hanoveru ili bilo kojem drugom gradu u Njemačkoj. Ili bilo gdje drugo samo da je prilika kiši. Autobus je stao ali ne i golub na autobusu. Jer, on je uhvaćen u letu a slike ne staju, one inače stoje. Izlazimo. Dakle, prilika je kiši. Eto, konačno smo otišli. Pred nama je neki novi grad Hanover, ili bilo koji drugi... Bi li bili sretni? Šta ti misliš? MOJE POIMANJE ACCESSA 2007. U julu ću napisati: “U decembru prošle godine dobili smo novu kuhinju i život nam se promijenio za nijansu.“ U ličnoj karti mog oca odmah pored imena u zagradi velikim štampanim slovima će stajati: P. T. S. P. Ta četiri velika štampana slova ujedno će biti i ID njegove generacije za bazu podataka tamo nekog haosa. Moj otac ne spava on živi 24 sata na dan 150 antologija nove poezije YU prostora dok noću njegov život prolazi kroz jednu magličastu mrenu satkanu od umora i prije 16 godina propisana sna. Ustaje mi se do besvijesti! Kuhinja je postala naš novi dom naša zbilja puna bataka bez kosti ispečenog na žaru našeg šporeta dodijeljenog nam od neke humanitarne pomoći: MERHAMET koja je ujedno i ID jednog naroda. Almin Kaplan je rođen 9.2.1985.godine u Mostaru. Pjesme piše nepunih osam godina. Objavljivao u časopisu Most. Dobitnik je književne nagrade Mak Dizdar. Diplomirao je na Fakultetu zdravstvenih studija Sveučilišta u Mostaru gdje trenutno pohađa magistarski studij. Živi u mjestu Pješivac- Greda kod Stoca, autor je zbirke pjesama Biberove kćeri. 151 antologija nove poezije YU prostora ADNAN ZETICA Sat   Dvanest sati i trinaest minuta, pokazivao je. Na poklopcu ugravirano: za petnaest godina rada.   Tehničke karakteristike sata su da kuca na puls, a može raditi četrdeset osam sati bez pulsa, nepotrebna potrošnja baterija,   solidan kaiš i poznata marka daju mu određenu materijalnu vrijednost.   Svak je uzeo ponešto, čizme, čuturu, jaknu a ja sam skinuo sahat, znači, leš s čije ruke sam ga uzeo više od dva dana bio je beživotan.   Nosio sam ga uraru pregledao ga i kaže sve je ispravno stavim ga oko ruke neće da kuca, oko njegove ruke kuca,   mislio sam ga čak i prepraviti da umjesto na puls radi na baterije, ali ne može.   Odnesem ga drugom uraru ista priča na njegov puls kuca a na moj ne može, kao da ljudsko nisi biće, reče mi 152 antologija nove poezije YU prostora Kontekst i tekst Kontekst: za njeg kažu da je tri puta išao na hadž i da pantalone kupuje jedino onda kada se stare poderu na koljenima. Onaj drugi nikada nije bio na hadžu, ali je išao u Banju Vrućicu, ima bolesna koljena. Kažu, drugi za njega, da je sa pola para učestovao u izgradnji naše bogomolje, a da nikad nije rekao da jest. Tekst: Rekoše da su ukradene pare za izgradnuju puta. Šta te čudi za vrijeme rata prodavali su humanitarnu pomoć. Kako se Boga ne boje? Bojali bi ga se da je Tito živ. 153 antologija nove poezije YU prostora U intermezzu Izmaglica zlokobno duši prve nagovještaje života, pred njom je neizbježno izbjeći dodir nesreće. Bivanje postaje moranje jer nama što vjerovati želimo nije ostavljen izbor. Čini se da je preostalo samo zadovoljstvo što svaki trenutak užasa briše prethodni. Adnan Žetica, rođen 1980 godine u Mostaru, radi kao profesor bosanskog jezika i književnosti, dobitnik Ratkovićeve nagrade za najbolji neobjavljeni rukopis mladih autora sa prostora bivše Jugoslavije za 2008 godinu, dobitnik mnogih poetskih priznanja od kojih se izdvajaju Ulaznica 2008,Zrenjanin, Vojvodina.Nagrada univerzitetskih profesora na svjetskom festivalu mladih Castelo di Duino, Trst, Italija. Objavljivao u zbornicima radova i književnim časopisima. U septembru 2009 pod pokroviteljstvom Ratkovićevih večeri poezije objavio poetski prvijenac: „ Ljudi poslovice.“Pozija prevedena na italijanski, engleski i slovenski jezik. 154 SLOVENIJA antologija nove poezije YU prostora RADHARANI PERNARČIČ Z OPNE PRASTAREGA TEATRA In besede in svetlobe so se pomikale z nami proti izstopnim vratom, svilene balonaste obleke so šelestele pod krošnjami. Tekli smo skozi park, potihoma, da nas ne bi zaslišala noč. Obliti s čokolado. In nič ni ustavilo kiparja v hiši na hribu, da se pod zadrgo akvarelnih samot ne bi pogreznil v glino z razbeljenimi prsti in tako premaknil vseh svetovnih razdalj uma. Bilo je nenadomestljivo naključje, kako so stvari prihajale v naša življenja, bolščali smo v Boñuela in si grizli nohte. V epruveti med nebotičniki se je ukrivljal veter. Metulji so na krilih tehtali kito gejšinih las. Tu rezultati nikdar niso imeli pomena. Kjer smo iz kraljestva rokokojske medenine zdrsnili na tla, smo poniknili v kamen, vzkalili v travo in bili smo v stanju, ko smo lahko slišali, kako rastemo. Zunaj so se kocke vesolja drgnile druga ob drugo, bili smo samo prgišče semen, ki jih je odplavil Mississippi časa, rojeval nove poulične zgodbe in čez hodnike neba je odrezgetal ženski smeh. ******************** Na vsakem hribu je gorel kak človek, takrat, ko že davno ni bilo več noči, da bi raznašala sporočila smisla po svetu. Lahko smo se le tiho strinjali z življenjem, ki je vrh zvonika skrivnostno rjavelo na vse štiri strani neba, kajti bili so duhovi orhidej in diamantov, ki so vlekli zgodovino človeka skoz pesek in močvirja: Mi pa smo domišljavo verjeli, da je pomen pri nas. A vse skupaj je tonilo v ocean, vsak dan kaka 157 antologija nove poezije YU prostora ladja na dnu. In skozi sifone vesolja so bile vse dragocenosti slednjič povrnjene njihovemu lastnemu času: prav kakor tudi naše kosti, v katerih ni ostalo niti kančka čarovnije – kajti čarovnija je esenca vsemirja, ki nikdar ne pripada ničemur, kar ima ime. Bila je dolga ta črta, ta tremor poskusov, da bi se dotaknili izvora vseh sil, kakor da so prisotnost in tema in smrt lahko narejene iz misli in mase, enako nične kot mi s svojim začetkom in koncem. Vsako minuto se je na svetu rodila nova, izpopolnjena beseda z željo seči še dlje v neraziskane sfere hrepenenja. A bolj kot smo govorili, manj smo se slišali: Ostale so nam samo nejasne dimenzije sanj, v katerih z vso močjo zalučaš svojo sekiro kvišku, da razkolje atmosfero in za vselej odtava v lebdenje. Kako bi naj sploh še bilo čudno, da ima prav masaker tako čudovito zvočnost. DUHOVI ČASOVNIH NEZNANK Razpotegnil sem staro najlonko čez vejo, a svet je bil prenizek, da bi lahko zavisel in sem tako zalučal še šibico v krošnjo. Gorelo je štiri dni, dokler nisem nenadoma padel z zoglenelega drevesa, poražen in presenečen nad svojim smrtnim izidom, in delec lubja me je še vso pot domov rezal v oko. Moja žena je bolščala v prazno, sklonjena nad ugaslo peč, z mize je mleko pljusknilo 158 antologija nove poezije YU prostora v prostor, da so črepinje vrča zaplavale preko praga na dvorišče. Pokimala sva in se tiho lotila striženja ovc. To je bila hiša polna časovnih razpok: smukale so se po sobah, da ti je zdaj izginil ovčar izpred nosa, zdaj zalebdelo pohištvo v očišču; nekoč sva našla stene na debelo prekrite s soljo, kot bi vihar pridivjal iz starega vedra, ki je brez vzroka že od nekdaj smrdelo po ribah. Ti časovi so nepomenljivo ždeli v mešičkih za vlažno tapeto ali pod linolejem in ko ni bilo nikjer nikogar, so zlivali embrionalno vodo po hodniku, iz katere se je ves preložen in naguban v višino rojeval hladen kamen stopnic. – Samo ponoči, ko je ščemelo, kot kadar sneg pritisne svet ob zid tišine, sem zlezel gor, jo objet. V sanjah se je ščipala v lica, da bi si povrnila nekaj barve, a roke nenadoma niso bile njene in zjutraj se je nekdo drug zbudil poln življenja; Nisem poznal tistega človeka in ko se je premetavala od roba postelje nazaj k mojim prsom, me je slednjič le slišala reči: Zaspi, ni važno zdaj tukaj. Jaz sem takrat že smrčal. Radharani Pernarčič, rojena 1979, (Ptuj, Slovenija), pesnica, koreografinja, plesalka in antropologinja. Diplomirala iz etnologije in kulturne antropologije na FF v Ljubljani (2005) ter iz sodobnega plesa in koreografije na SNDO v Amsterdamu (2007). V začetku 2008 je izšla njena prva pesniška zbirka Vesolje žalujko, Veter žaluzije. Objavlja v osrednjih slovenskih literarnih revijah, njene pesmi so prevedene v poljski, srbski, hrvaški, češki in angleški jezik. Sodeluje na številnih literarnih večerih, njen opus pa predstavljajo tudi številne plesne predstave in nastopi, dokumentarni video ter strokovni antropološki članki. Trenutno je kot raziskovalka zaposlena na Oddelku za etnologijo in kulturno antropologijo, na FF v Ljubljani, kjer raziskuje in poučuje antropologijo telesa in giba. 159 antologija nove poezije YU prostora KRISTINA KOČAN Maj danes ne čutim elektrike. iz bolniške postelje je pognalo drevo, na katerega se vsak dan privežem za dve uri. nato lica niso več le asfalt v mrzlem jutru. pomlad je topla. sedem na kolo in spustim veter, da prepiha moje telo kot sočno poletno slivo. v gozdu odmeva harmonika in vsi ptiči so tiho. ležim na tleh kot leži šahovnica na prsih Fride Cahlo. Frida je pisana kot je pisan gozd in kot so pisane galerije. ko bi le tvoj glas vibriral na mojem hrbtu. majski hrošči preletavajo in nekaj mrmrajo. skozi veje te vidim. če kaj obžalujem. Lastovo II blažena praznina. vedno več jadrnic zapušča otok. ko ni vetra, odhitiva v vodo in paziva na ježe. Seks na dve uri, vmes pa uspem še skuhat in kaj napisat. tu pišem v neki Škrjančevi vrednosti. nizam, nepišem. tu se v nekem lokalu nenehno ponavlja predstava z naslovom »Let the Pussy Scream«. kriči tu in kriči povsod. 160 antologija nove poezije YU prostora Lastovo III gozdovi ciklam. lepa sem, ker imam že malo več barve. vsake toliko se v meni prebudi utrip Matere Tereze in sem tudi dobra. vse poti vodijo v Kalkuto. jeva le smokve, grozdje in ribe in pijeva vino. vsepovsod rastejo divje ciklame. Chinasky mi vedno bolj sede in jutri greva na trajekt. Kristina Kočan, 1981. Pesnica in prevajalka. Na Filozofski fakulteti v Mariboru diplomirala iz angleščine in nemščine. Trenutno nadaljuje s podiplomskim študijem iz angleške in ameriške književnosti v Mariboru. Leta 2008 objavila pesniško zbirko Šara, ki je bila nominirana za najboljši prvenec leta. Leta 2006 so-prevedla antologijo afriško ameriške poezije z naslovom Govoreči Boben. Leta 2009 je izšel njen prevod izbranih pesmi Audre Lorde z naslovom Postaje. Poezijo in prevode objavlja v osrednjih slovenskih literarnih revijah. Živi in ustvarja v Mariboru in povsod, kjer je mogoče. 161 antologija nove poezije YU prostora LUČKA ZORKO Placenta Placenta leži na betonu. Sama in neuporabna. Kakor balonček je videti in sploh ne kot prva pljuča. Placenta leži na betonu in sanja o prstenem grobu. Nima ne časa ne možnosti razpasti, kot se spodobno razpada. Ker mimo hitijo noge in nikoli je nihče ne pohodi, kot se pohodi izrabljeno stvar. Placenta leži na betonu in ne more umreti. Ne more umreti dostojno, ker to se že dolgo ne dela. Placenta leži na betonu, mimo hodijo noge domov, da objočejo mrtvost, potočijo solzo za prvimi pljuči, za ubogo polmrtvo placento, da bo ujeta v solzi ležala na betonu v večnost. 162 Podoba sveta S kozarcem tišine povisevam med zvezdami. Gledam realno podobo sveta, ki je mehka in gibljiva. Kadar se spuščam na tla, mi v ušesih zvonijo glasovi. Prihajajo od vsega živega in ne morem dojeti vsebine. S podplati sem pripeta na podlago, s temenom obešena na nebo. Drsim med tisoči sistemov, nekateri so bolj, drugi manj prepereli. Pačim se podobi na gladini vode. Gladina se vrti, njeno zrcalo razpada in se sestavlja. Moje telo bo zoglenelo, nekoč bom drobec majcene težnosti in velike afinitete, da bi se parila. Tudi danes sem taka, le sonce je obrnjeno navznoter, to veliko plastično sonce, ki mi sveti v obraz, ko samcu razpiram noge. antologija nove poezije YU prostora Stegna S šestilom si tetoviram vsako napačno odločitev na notranjo stran stegen. Moji ljubimci so stalni, ker moja stegna govorijo zgodbe in se me ne naveličajo. Tudi jaz sem ljubila drevo, popisano na enak način, koliko imen je bilo na njem in koliko srčkov. Moja stegna so dnevni časopis, moja stegna so drevesa, ki jih ljubimci markirajo iz velike ljubezni. Moja stegna so pasja vrvica za neulovljive duše volkov. Lučka Zorko, Pesnica, pisateljica in esejistka, rojena 4. 4. 1981 v Murski Soboti. Delam kot lektorica na Založbi Litera v Mariboru, živim in ustvarjam v Mariboru in Murski Soboti. BIBLIOGRAFIJA: POEZIJA: Zasilni izhod, pesmi treh mladih (soavtorica z Benjaminom Vircem in Katjo Eman, Murska Sobota, MIKK, 2000); Reciklaža kosti (Murska Sobota, MIKK, 2001); Obdukcija srca (Murska Sobota, Edicije revije Separatio, 2004); Karavana (Murska Sobota, Edicije revije Separatio, 2006); (urednik vseh pesniških zbirk Robert Titan Felix). PROZA: Štirje (kratke zgodbe štirih pomurskih avtorjev; Lučka Zorko: UGRABITEV STVARNOSTI, Milivoj Miki Roš, Mojca Tirš, Feri Lainšček) (Edicije revije Separatio, 2002). PREVODI: italijanski jezik (prevod Jolka Milič) (revija LA VOCI DELLA LUNA); madžarski jezik (prevod Judit Zagorec Csuka – zbornik); bosanski jezik (prevod: Željko Perović) (revija ALBUM); (zbornik Rukopisi, zbornik mlade literature bivše Jugoslavije); češki jezik (Univerza Brno, prevod: študenti Univerze v Brnu. NAGRADE, PRIZNANJA: 2006 –  listina Univerze v Mariboru za pomembne kulturne dosežke, 2005 – literarni natečaj Mladika (Trst): 3. nagrada za poezijo, 2006 – nominacija za viteza/vitezinjo pesniškega turnirja, 2009 – vitezinja 163 antologija nove poezije YU prostora TANJA AHLIN Popotnica Dala si mi čopič Krik je zastal Slikaj, si rekla globoko v grlu kako naj? Obula sem plesne čevlje veter je odnesel mojo sapo krvavo rdečem prahu se še vidijo sledi moje umetnine Dala si mi pot, Postoj, včasih, si rekla Dala si mi luč, Tavam po gozdu Igraj se, si rekla hodim po robu visokih pečin Moja igra živi iskaje drevo večno potuje ki bo samo moje na krilih žarka skozi prostor Dala si mi dvajset nageljnov, skozi čas Bodi čista, si rekla in kar je še takega Oblačim se v črno 164 Dala si mi noto, njena globina Šepetaj, si rekla madeže nepovrnljivo pogoltne antologija nove poezije YU prostora Sejalka Dix amants Danes jim plapolajo veke utrujenim konjem Pod režo sili nasmeh zaprem mu vrata pred nosom Mene ne bo zraven ko bo repatica zarepenčila Štela bom utrinke misli tvoje dvojne vodke z ledom V košu čez polje nosiš blede barve dneva mine leto mine dih pomarančnega olupka kako potuješ in nabiraš samo okrogle besede Eno leto mine ko rečeš kakšne so tvoje besede izbrane? Pod pazduho jih nosiš eno celo leto mine ko rečeš Izpljuni! Tanja Ahlin, rojena 1983 v Kranju, v Sloveniji. Diplomirala na oddelku za prevajanje in tolmačenje na Filozofski fakulteti v Ljubljani (2007), študentka antropologije na Athabasca University v Kanadi. Potopisne članke je objavljala v reviji The Voice Magazine, svojo poezijo pa v literarnih revijah Poetikon, Apokalipsa, Lirikon, Izmus, Vpogled in Vsesledje. Njeni prevodi pesmi novozelandske pesnice Chris Price so bili leta 2009 nominirani za najboljši prevod poezije – Lirikonov zlat, istega leta pa je na natečaju festivala Anabdi za svojo poezijo prejela drugo nagrado. Sodelavka spletne revije Focus Anthropology in spletnega časopisa Airbeletrina (intervjuji), eseje in drugo pa objavlja tudi na svojem blogu www.ahlintanja.spletnopero.si. Je ustanoviteljica in urednica slovenskega literarnega portala Spletno pero (pečat kakovosti Europrix Multimedia Awards 2008) ter sodelavka Društva Aggressive Theatre. Ureja in izdaja poljudne knjige s področja zdravja v svoji založbi Temza. Iz angleščine in francoščine prevaja leposlovna dela, avtobiografije, strokovna dela s področja humanistike in poezijo. Živi in ustvarja v Ljubljani. 165 antologija nove poezije YU prostora JURE VUGA NIKE SAMOTRAŠKA Kaj ve Nike Samotraška o mehkobi, ko poka in se lomi, namesto da bi se gubala? Vsak fragment je muzejski artefakt. Zakaj je že ne razstrelijo? Kaj ve Afrodita Knidska o gladkosti in vonju kože, ko je nema in hladna kot epruveta ali cev, ki se jo pač da napolniti z bistvom? Kaj ve marmornata klada iz Carrare o čutenju in čudi telesa, kaj o dotiku, soku, citoplazmi, celici, kaj o presnovi, pretakanju, izločanju, presnavljanju, kaj ve o bolečini, kaj o misli, veličini, brezupu, smislu, etiki, iskanju? Kaj o zarezah, udarcih, odrgninah, modricah, oteklinah, ožganinah, kaj ve o regeneraciji in rasti, kaj o plojenju in rojstvu? Kaj ve o umetnosti marmornata klada? Kaj ve marmor, razen o eroziji in škodljivosti kislega dežja, o staranju, pešanju, bolezni, degeneraciji, hibridnosti, nevrozah in histeriji, kaj ve o gnitju, trohnenju, razpadanju, črvih, katarzi in Bogu? V kompostni jami na koncu vrta gnije prezrela melona. 166 antologija nove poezije YU prostora Volek Ob strženu spiralnih stopnic v sklenjeni vrsti napredujemo navzgor. Vse, kar zaobjema pogled, je množica strumnih nog z odmerjenim korakom, zlizano platišče rude. Če neznanec omaga in obleži, je to za nas kot dolg korak, napor prestopanja dveh stopnic hkrati. Po zunanjem robu jaška se odrabljene postave z vljudno obzirnostjo spuščajo navzdol. Podrsavanje jim vliva takt. Vso skrb posvečamo le temu, da ne bi napravili sramotne napake. Da v ozkem, zatohlem rovu koga izmed nas ne bi zajel preplah, predčasna misel na izhod, brezglavo pehanje mimo vrste v neznano. Po spirali votle hišice polža voleka prodiramo v sredico. Na čedalje drobnejših, krhkejših prečkah se tudi sami zložno krčimo. Celimo razpoko v točki izvora. Voda se razlije, ogenj izgori. Nato se obrnemo na petah in v tišini po spiralnih stopnicah korakamo navzven. 167 antologija nove poezije YU prostora Odhod Psihični kontinent je razpadel na podceline in se prerazporedil. Napočila je erozija, izluščenje zarjavelih trsk nosilne gredi. Razpadel sem, kot razpade agonija lovca. Odhod bo prišel, kot je prišel že pred časom. Dvignil se bo veter, da izruje koren. Samo prostaki ne razumejo, da ni počitka ne miru drugje kot v gonji in popadkih. Prostak sem in si želim ostati! Ta nesmiselna absurdna želja, da bi se udomačil in ostal. Jure Vuga (1983), študent umetnostne zgodovine in sociologije kulture; pesmi prične pisati v  gimnaziji (Koper), kjer je deloval tudi v gimnazijski literarni skupini in objavljal poezijo v glasilu Maestral. V izolskem gledališču je skupaj s člani literarnega krožka pomagal pri oblikovanju predstave z naslovom Gola Poezija; nekaj let je delal kot novinar mladinske redakcije radia Koper. Njegove poezije so bile do sedaj objavljene v literarnih revijah Primorska srečanja, Literatura in zborniku Rukopisi. Z recitalom je nastopil v KUD France Prešeren in na Metelkovi v sklopu Mladih Rim. V študijskem letu 2006/07 je na univerzi v Firencah študiral umetnostno zgodovino. V galeriji Insula v Izoli je februarja lani predstavil razstavni projekt Magični gozd simbolov; Drevo, Lubje, Simbol, Telo. Leta 2009 je pri Študentski založbi izdal prevenec Pod kamni plešem. 168 antologija nove poezije YU prostora ANDREJ GRILC Tekli smo na obrežju mesta Srce v pulzu, prestavljeno. En sam mož in obala bi se preimenovala. Bodike, trnje, s čvrstim ritmom v ušesih smo preskakovali minsko polje mladosti, predmestje lenuhov, mi železni liki. Tek brez smisla, tek v krogu. Napenjale so se nam kite In ostajale v krču. Nič več majhni, Nič več majhni koraki Tekli smo na drugo stran V vročino Mott Havena Od doma v senco kamenja V makijo poklano pod našimi Udarci, hrbti zleknjenih gringotov. Razumel bi, če ne bi puščali 169 antologija nove poezije YU prostora Korakov za sabo. utrujeni cucki. Če se ustaviš umreš. Tekli smo v krogu Tekli smo daleč. Zrcala izkrivljenih podob Odsevi vodnih kapelj, potokov, Ki se iztečejo v morje. Zrcala, zrcala, Snopi trakovi se odbijajo v sklope. Sonca na stopniščih nekaj ulic stran Svetlobe je bilo preveč za branje. Obredi dežja v kleteh med prazniki. Zastave so ostale proste, Par dotikov tal. V senci človek z zimskim sadjem Koža poka na drobtine. Sto mesij se je spuščalo nad morje. Obrazi se ogledujejo v dlaneh. Sveta voda ni za pitje. Moramo se le odpreti In zatisniti oči. 170 antologija nove poezije YU prostora Struga v kolovrat strnjenih poti besed, kotaleče kamenje. V strmo izbranih poteh, vse se izteče. Koliko mokrih, od morja obpljuskanih siren bo še ponudilo oprsja nič opitemu človeku s podzemne z nadzemeljsko domišljijo, človeku z aktovko, človeku z opijem in uro. Taksist s prevoženo obleko, ženo in utrujenimi zrkli. Kosovno odlagališče misli, zavitih v vrečko za smeti, na Wall Streetu zalučanih v morje. In to morje je videlo vse. Zato je most za Brooklyn ob nedeljah poln samomorilcev. Praznih glav strmijo v sonce, na otok Sv. Helene, na Long Island, med oljke, dateljne in agave, v Litle Italy. Mrtvaki zapeti med električnimi kabli. Mrtvaki zapeti za kip francoske Liberté. Nebo je bilo razpeto med nebotičnike to popoldne. na razpotju, to popoldne, potisnjen med drevesa, med ognje na cestah, med ognje v stanovanjih, jedli smo, okušali z noži, palčkami, vilicami, pili, s plastičnimi kozarci, ognji, ognji, ognji ob njih ljudje z molitvami Cadillaci polni sužnjev, nebo razpeto med tečaje mesta. Potisnjen sem bil med ulice polne patriotizma in smetnjakov govorili so, vem, da so govorili govorili so, vem. Andrej Grilc (1984), pesnik, dramatik in vizualni umetnik. Leta 2003 je izdal pesniško zbirko Sinapse, ki mu je prinesla štipendijo sklada za nadarjene dijake občine Domžale. Poezijo objavlja v revijah Nova Revija, Dialogi, Republika poezije, Poetikon, Lirikon, Vpogled Mentor, Ructus, Lit idr. Na njegovo poezijo je bila v Plesnem teatru Ljubljana uprizorjena plesna predstava Urše Rupnik z naslovom Premik. Ukvarja se s performansom, fotografijo in vizualno komunikacijo. Po oceni revije Lirikon je bil leta 2008 izbran med 21 najboljših pesnikov v Sloveniji. Je predsednik društva za sodobne umetnosti Aggressive Theatre v sklopu katerega raziskuje področje poezije na inovativen način. Dosedaj se je predstavil z umetniškimi projekti: videopoezija Pesnik v Parizu, pesniškimi instalacijami Komu zvoni, Sudbanhof Poesie (Dunaj) dramsko igro 17 trenutkov pomladi umetniško instalacijo Desparance/Obup (Goli otok), Equivalentis, Workers on the street (Brno) in literarnim eksperimentom Mousetrap/Mišolovka, Gen80, Stop Poetry (Berlin). Leta 2009 je bil nominiran za najboljšega prevajalca sodobne poezije v Slovenščino. Živi in ustvarja Ljubljani. 171 antologija nove poezije YU prostora TIBOR HRS PANDUR Return to Nikola Tesla »Peace can only come as a natural consequence of universal enlightenment.« (My Inventions, Nikola Tesla) 1. V restavraciji je Ata za mizo klel čez metafiziko Ponoči pa jo je pisal Ostanem sam v igricah in arkadah In koridorji in sobe iz katerih ljudje Ulice nevarne in umazane Skoči! Plavaj! Pa boš vidu Al greš Al prideš Al si tam Al te Al nardiš Al ne Al objameš nekoga Al se zase držiš Tam je stal in gledal njihove hiše In vodnjake in bloke Ni videl. Je bil hrib In lepo je bilo Sem začel gradit Razne lepe stvari Iz rož in sijočih scenic Iz nožev in miz 172 antologija nove poezije YU prostora Minaretov in sploh vseh stvari Pa so prišli ljudje Z umazanimi prsti In jedli in pili in žicali dnar Hotel bit čist jebemu “Zgradit luč” Vsaj nekaj lepega Najprej glasbo Brez razdalje Ampak so zasedli projekt Krčmar je hotu denar Lepa francozinja me je izfilozofirala Ko sem citiral Pounda This wind out of Ferrara Paradise Ne da bi bil Tam Poznal samo po imenu »We are so different But in the dark we`re one« Preskoču sem ciljno publiko Kariera se mi obeta Ona se sleče. V kopalnici tempramenta Njene dlačice so zlate Pijani najstniki razbijajo flaše Ob ograje. Ob morju Ko jih nihče ne vidi Nekaj manjka Gledam jo kako lula Vidim vsako poro njene vulve Kako utripa, sodi, diha let 173 Resnica vonja Vsa Kasper Hauser Sleče se in pride ... k meni In dotik je jezik Ampak, ko se poljubljava Ona voha sebe antologija nove poezije YU prostora 2. “Ere many generations pass, our machinery will be driven by a power obtainable at any point of the universe.” (Dr. Nikola Tesla: Experiments With Alternate Currents Of High Potential And High Frequency , 1892).” Kako resničnost vedno zaostaja za našimi sanjami Tesla sam v svoji raketi Gradil večni dan And realized an ocean of dept »I tried to solve the enigma of death And everybody around me died« »Kroz moju kozmičku slušalicu« Gledal te gore cela življenja Neskončno po teh stopnicah Gor in dol Študiral kako to sonce dela Kako oko gleda Kako zemlja vibrira Kako svetloba Kako resonira »The touch of force The impact of ponderable bodies And the transference of detached material particles« Ti, ki si strelo prinesel v mesta in hiše in roke človeka, Da jo lahko prenaša na katerikolo točko planeta Ti smrti zapisan. Ti meteor. Ti zvezdna smet Ki padaš overwarmingly Ti tempelj, ti raketa, noetova barka, starship enterprise TI BREZŽIČNO RAZODETJE, KI ŠOPA NESKONČNO KOT TOK V ŽARNICI Da sploh ne veš kako siješ Kako so tišina in črički neznosni 174 antologija nove poezije YU prostora Kako resnica boli Kako popolnoma nepredvidljive faze razvoja Ti, ki ogenj nardiš Da pleme ploska in pleše v krogu Ti, ki ga ohranjaš Ki brate in sestre nahraniš V temi zaradi živali, ki jo lahko si Ki veš, da se nikoli ne konča In skoz tebe teče tok v srca zemlje Da iz mrtvih govoriš zgodovino na novo Pod zvezdami, ki te delajo, da se mečeš Med njih in za njih Te kupole, ki je ne moreš prebit Ki seješ odnose. Ki ne konformiraš. Ki drug drugega plodiš On bodi človek, ki si ga drzni postat Tudi če nič ne pomaga In si drgneš in drgneš bacile iz rok Ljudi in prah cest drgneš iz sebe Wie weich ist die Welt? »Wie weich ist der Mensch?« Medtem nebo gori Nas duši Tesla vam je pridigal Plapolal kot mesija na gori v veter V vas: »Štala bo! Letni časi bodo sadna solata! Vse se bo zmešalo! Če boste vztrajali na fosilnih gorivih Bo vse šlo v maloro! O blind, faint-hearted world! Luknje bodo v zakonih Luknje v ljudeh In luknje na nebu« 175 antologija nove poezije YU prostora Ti, ki lahko rečeš samo: I told you so Dal alternative 1901 Transmisija skoz zemljo as a means of furthering peace Ti, ki si shekal vesolje Ki si izmaknil naravi najgloblje skrivnosti Proti verjetnosti. Na življenje in smrt In proti morju sovražnikov In Ti, ki si ga pisal Ki si si enako umival bacile iz kože Iz sebe. Se dajal in se dal ves Kot roža diši Da se ji dvojno vrača nazaj TI MED TI MEDIJ, ki pretapljaš zlato MED BOGATIMI IN REVNIMI Ti, ki poješ za vse Ki vizije prevajaš Ki hiše gradiš Ki polja oraš Ki vodo v puščavo napelješ Ti, ki stojiš vmes Ti, ki si med Ti, ki slišiš simfonijo v čričkih V motorjih, uradih in templjih V vodi, ki teče In v gibanju mas Ti, ki osnove iz-umiš Ki bazo postaviš Ki omogočiš Ti, ki jo s fresko osmisliš Ki jim funkcijo daš Ki jo v zgodbo nardiš Ti, ki krave molzeš Ki motorje šraufaš 176 antologija nove poezije YU prostora Ki semena sadiš Ki otroke rodiš in zanje skrbiš Ti, da mam tekočo vodo (dokler jo mam) Ti, da je moja postla topla Da ga lahko dam na toplo In da lahko čutim razliko Da se lahko v temi izživljam In cuzam in cuzam kot da hočem nazaj v maternico Ti, ki vonj prevajaš v melodijo, sliko, občutek, zemljo, hrano, strast, sebe In TI, ki si omogočil da lahko Ti Sila, ki napreduje človeštvo For better or worse Ti, ki toploto prineseš v mesta Ti, ki lepoto Ti, ki red in pravico Ti, ki svobodo Ti, ki svetlobo TI, ki prenašaš in TI, ki preneseš Ki siješ še davno po smrti Namen in smisel in cilj Ki odmevaš skozi vate k vesolju Še tisočletja Ti, ki si naredil, da slišim Ti, ki si mi dal, da vidim Skoz temo V druge svetove Da sem lahek Da sem povezan Da ljubim Da vidim 177 antologija nove poezije YU prostora 4. J.P. MORGAN ROSTCHILD Norci se zbirajo Na koncu v zapuščeni tovarni Konspirirajo, da bi šli v nebesa Predniki so si jih po tekočem traku Odprli v puščavi na krče Zdaj ne grejo na postaje »Dialog je mrtev. Dialog je mrtev« Je ponavljal, ko je bil zgubljen »Sem skopuh, ko naj bi bil marksist?« »Najboljše pri skopuhu, ki hoče bit optimist, je, da to ni« »Mogoče pa res ...« Kako opazuje Tavamo Kdo smo? Kaj smo? Trupla na vrhu trupel vladajo Tibor Hrs Pandur, Rojen v Mariboru, 05.01.1985. Trenutno končuje četrti letnik Primerjalne književnosti na Filozofski Fakulteti v Ljubljani. Septembra 2008 je bil v gledališču Glej, v režiji Jane Peršuh uprizorjen njegov dramski prvenec Sen 59. Piše poezijo, prozo, dramatiko in esejistiko. Je glavni urednik paraliterne organizacije in istoimenskega časopisa I.D.I.O.T., katerega prva številka je izšla aprila 2009. 178 antologija nove poezije YU prostora BARBARA JURŠA Ne morem se upreti Ne morem se upreti želji, ki se je rodila v kosteh, želji, močni kot kost, imeti moram tvoje besede, vsem moram iztisniti seme, vzeti moram odlitke tvojih udov in tisočkrat tvoje prstne odtise, zaseči moram tvoje vesolje, vse kotičke razgrniti na koščke, tvoje roke moram prikleniti nase in tvoje gibanje zapreti v svoj objem, tvoje korake stlačiti v svoje porozno vidno polje. A potem sva natrpana in prazna, obraščata me kamen in lačen bršljan in ne vidim ničesar, tudi ti si zgnil in izginil, hipoma, spustiti te moram s povodca svojih božajočih načrtov, ti izkazati spoštovanje zraka, ki te prepušča, neopazno razprostirajoč se vate, predati ti moram vso svojo odsotnost, planet, kjer me ni. 179 antologija nove poezije YU prostora Potonike Mama mi kaže zardele potonike, žareče v senci hruške, in hortenzija bo vsak čas izbruhnila v krogle slezenaste barve. Kaže mi galaksijo majhnih zelenih marelic, pripetih v eno samo krošnjo. Še mesec dni in sadeži kosmulje se bodo napeli v zelene frnikule. Mama se je naučila, ne da bi se zdrznila, mačkam puliti klope. Klopi lovijo mačke, ko se te plazijo po podrasti kot gverilci in lovijo krte, ptice, polhe. Odnaša tudi ta njihov zapuščeni plen, ki ga čas v nezmotljivih presledkih naplavlja pred hišni prag. Uporabi smetišnico in jih odnese na rob gozda, naj počivajo v senci miru. Zemlja zakoplje vse vase, hitro in počasi razpre svoje prste, razprostre svoje brste. Je to klenost? Jeklenost ni, rahlo topla je in mehka, kot mačja dlaka. Te krošnje in rože obdajajo drobne, nujne pripetljaje: ptiča, ki priletita in vreščeč razbijeta tuje gnezdo, ter psa, ki jajca povoha in nemudoma investira vase. Pozno ponoči, v hiši, se prilepi v mrežo pajkova večerja: muha, ki cvrči, dokler naenkrat ne utihne. 180 antologija nove poezije YU prostora Drevesa in trava Držim se teh rojstnih voda, oblaki so pregloboki, da bi lahko živeli, samo mimo gredo, in dan je brez misli, samo korake ima, vstran in naprej, v temo jutra. Nimam barve med temnimi dobami brez spomina. Tam je senca, ki mora biti jaz, tam ura, ki si poskuša naša življenja, pripoveduje naše ljubezni, in nas trga na koščke. Nič ne gre mimo, moj spomin je poln zvezd, brez naslova, in nimam imena, ki bi se ga lahko držala, ne da bi bledela. Tej travi nisi tujec. Drevesa so povsod, kjer si. Pogrešam te v svetlobo. Barbara Jurša se je rodila leta 1986 v Mariboru, v Sloveniji. Diplomirala je iz primerjalne književnosti in angleščine na Filozofski fakulteti v Ljubljani, zdaj pa je na isti fakulteti podiplomska študentka literarnih študij. Pesmi je objavljala v študentski humanistični reviji Izmus ter revijah Dialogi, Poetikon in Sodobnost. Piše literarne kritike, pripravlja intervjuje z literati in prevaja. 181 antologija nove poezije YU prostora IVO PODOJSTERŠEK Površinska napetost Presenetljivo. Pomisliš sredi dopusta. Nobene abstinenčne krize. Zabuhlih oči. Nobenega pomanjkanja. Deset Vztrajnostni moment dni zgolj nežnega ljubkovanja 3.2 inčnega touchscreena. Zastonj Poznoavgustovski vrvež. sporočila med šesto in sedmo zvečer. Spodaj. Na ploščadi. Dovolj Vremenska napoved: JADRAN vroče, da teče. Po hrbtu. Zatilju. (07.08.) Jutri v glavnem soncno in Po čelu in sencih. Dovolj vroče, vroce. Vetrovno z zmernim in mocnim da kapljajo možgani. Po zapiskih SZ. Tmin 19/24, Tmax 28/33C. in skriptah. Da trepeta centralni Deset dni rahlega pljuskanja morja. živčni sistem. Da se ti trga. Površinske napetosti in brezdelja. Anatomski atlas. Da se maje Nobene abstinenčne krize. Pomisliš. optimalna jezikoslovna podlaga. Ko med pregretimi zidovi domače Da razpada indoevropski sobe z užitkom položiš prste na dvoglasniški sistem. Da na polno tipkovnico in s tresočo roko prižgeš laufa ventilator prenosnika. zvočnike, iz katerih buči Enoličje. Da crkneš. Da čakam. Da molčiš. Da si merim vztrajnostni moment. 182 jugoslovanski novi val. antologija nove poezije YU prostora Poetični degustatorji Tresel sem se za ščepec zvitega tobaka, ki povzroča celo vrsto tveganj. Tresel sem se za knjige, ki jih še zdaj nisem vrnil. Stresel sem se, ker mi je star pralni stroj glasno rignil v obraz, ko sem vanj stlačil umazane kavbojke. Prekajene. Polite z alkoholom. Treseš se. Vročičen od tistega padca v lužo. Vročičen od spanja na mizi. Šklepetaš nerazumljivo pesem, ki se bo zaprašila v arhivih poetičnih degustatorjev, ki so od enormnega števila zvodenelih verzov že zdavnaj izgubili okus. Ivo Podojsteršek, 24.7.1987, Murska Sobota, Slovenija, študent primerjalne književnosti in slovenistike na Filozofski fakulteti v Ljubljani. Poezijo objavil v različnih osrednjih slovenskih literarnih revijah (Poetikon, Dialogi, Apokalipsa) in na spletnem portalu študentske založbe Airbeletrina. Bral na literarnih večerih po Sloveniji. Ustvarjam v Murski Soboti in Ljubljani. 183 antologija nove poezije YU prostora UROŠ PRAH Trip Komaj zdaj sem se spomnil, da se- hotel sem pisati o njih, ki se jim to res dogaja, o vseh teh drugih teh lepih drugih, ki jim res umirajo, ki res ljubijo, ki upajo, napisati angel, brez zadržkov, napisati angel angel in gledati nebo kako ga razganja od strel modročrne oblake od strel, a mi misli drvijo. Nisem sam me razumeš nikoli nisem sam v meni ste plešete me govorite me moje misli so mrtve glas mi v grlu zastaja sploh ne vem kako zvenim razumeš? po vrsticah mislim in drgetam pred vmesno belino slišiš me čisto malo me slišiš kako praskam v drugi sobi po steni ko spim kako se lepim ob steno Meridijan moja nema sluz ob golo steno Pogrizel bom tvoje moja pesem gre samo do sem. ušesne mešičke, tvoji gosti lasje mi bodo lezli v nos. Zakopal se ti bom v zatilje, preplezal vretenca, te uščipnil v trtico in se stegnil nekoliko nižje. 184 antologija nove poezije YU prostora Inventura Rdeč aparat za gašenje manjših požarov v predsobi velike knjižnice. Rebrast strop iz vzporednih kanalčkov v kovinski izdelavi. Spodaj izhod, leseno-stekleno-kamnite stopnice, ženska dol, ženski gor. Moški gor, par gor. Moški dol, moški gor. Moški dol, ženska gor. Modra kapa, bel klobuk. Bela borša, moder nahrbtnik. Moder pulover, bele hlače. Umetno rdeči speti lasje, Modri podočnjaki, Prazne ustnice. Majhna glava v špranji. Majhna glava za steklom. Majhna glava v prostoru. Oguljena, modra, zaprašena, pohojena, pomendrana, podrsana, staljena, neprekinjena preproga. Ena, dve, tri, štiri, pet oznak za izhod v sili. Enainsedemdeset svetil – enainšestdeset vidnih, deset predvidenih. Ena bela vtičnica na prazni beli steni. Hitra črna črta čez. Drugi manjši gasilni aparat 185 antologija nove poezije YU prostora tik ob rdečem koledarju za včeraj, danes in jutri. Sivo-srebrn odpirajoči se mobilni telefon, dva znaka za prepoved mobilnih telefonov. Voda dol, ženska dol. Torbe dol, ženska dol, Moški gor, moški gor. Moško stranišče nasproti ženskemu stranišču. Moška vrata vidna. Moška vrata v premikanju, Zapiti berač Z odstopajočim podplatom. Roka v vrečki v košu pod manjšim gasilnim aparatom. Berač dol, vrečka v košu. Ženska dol, kožuh dol, glava dol, modra preproga, rjavi čevelj, črni čevelj dol. Knjige dol, listi dol, pljuča dol, špeh dol, znoj dol, zrak dol. Luč dol, čas dol, Bog dol, moč dol, vse dol, nič dol. Dol dol, gor dol, vse dol, vse dol. Dol. Dol. Dol. Uroš Prah, rodjen je 1988. godine, študent primerjalne književnosti in filozofije na FF, sourednik literarnega časopisa in skupine IDIOT, performer, konceptualni umetnik. 186 HRVATSKA antologija nove poezije YU prostora VLADO BULIĆ 002 u jednom od mojih sela (da, ja sam seljačina) živi jedan redikul. za vrijeme rata bavio se pisanjem narodnih deseteraca posvećenih Tuđmanu. to je tada bio popularan hobi u mom zavičaju. to, naravno, nije spriječilo ostale da ga i dalje smatraju redikulom. osim starog Ivana koji je govorio: “Ma je redikul, ali, bogami, sve mu se slaže.” mislio je na rimu. unatoč njegovom nepoznavanju trendova u suvremenoj poeziji, ne može se poreći da je Ivan de facto umjetnik. njegove breskve svake godine najbolje rode.  P.S.     ispričavam se svim stanovnicima Naklica                koji je dijele mišljenje o Ivanovim breskvama.                 to sam napisao radi poante.  189 antologija nove poezije YU prostora P.P.S.    ispričavam se Ivanu zbog isprike ostalim                stanovnicima Naklica.                 to sam napisao da poanta                ne djeluje prejeftino. 004 sinoć smo se FILE i ja spuštali s keksa i pričali pizdarije. o umjetnosti uglavnom.  on je buduću arhitekt. zaključili smo kako ništa novo ne možeš napraviti, a non-stop se nešto novo događa. i da u hrpi tog novog, tu i                 tamo, skužiš ljude koji ne seru kvake. koji su, kako on to kaže, kvalitetni. moja baba čita samo osmrtnice u Slobodnoj. ‘kvalitetu’ mrtvih procjenjuje  prema broju ožalošćenih. 190 antologija nove poezije YU prostora 009 haiku s ovih prostora  trebao bi sadržavati starca s partizanskim crtama lica koji kupuje Happy meal u McDonaldsu, njegovu unuku s Barbikom u ruci, par zastava jer je Dan državnosti i crnu skotnu kučku lutalicu na stanici na Veliku Goricu.         ali, ne da mi se zajebavati s formom. haiku iz mog djetinjstva sadržavao bi dućan, bocu Ožujskog u djedovoj ruci, bocu Ožujskog u ruci Mate Zagreba, i popa koji je tu sasvim slučajno. u momentu još sudjeluje i trogodišnje ja kako sjedi na gajbi pive, a ova dvojica ga uče psovati: Jeben ti čavle Isukrstove/ kravu Gospu/ druga Boga!!         i zastave, naravno, jer je Dan borca. jebote, nigdje toliko zastava kao u mjestima mog djetinjstva. Vlado Bulić rodio se 1979. godine u Splitu. Živi u Zagrebu. 2003. godine njegov rukopis pobjeđuje na natječaju za prvu knjigu Studentskog centra u Zagrebu pa tako objavljuje zbirku poezije „100 komada“. 2006. objavljuje roman „Putovanje u srce hrvatskog sna“ i zbirku blogova „Pušiona Denis Lalića“. Za roman „Putovanje u srce hrvatskoga sna“ dobio je nagradu Jutarnjeg lista za najbolje prozno djelo objavljeno u Hrvatskoj 2006. godine. Jedan je od urednika književnog časopisa Libra libera. Na neknjiževnom planu, radio je sve i svašta. Između ostalog i apsolvirao Hrvatski jezik i književnost i Informatologiju na zagrebačkom Filozofskom fakultetu. 191 antologija nove poezije YU prostora KRUNO ČUDINA 57. bezglavo kupio sam. i sada je tu nekoliko godina star Buda. sitni metalni kip na stolu. iz kojeg se dimi miris. to ste već vidjeli prije. sjećam se kako je taj Buda pao jednom sa ovog stola. glava mu se odlomila. otkotrljala. nikad je nisam našao. pokrio sam mjesto na kojem bi mu trebala stajati glava. pokrio ga onim srebrnim papirićem iz kutije cigareta. on je za mene isto što i zavjesa, bubreg ili kratko piće. sve vrijedi ovdje. nikad nisam očekivao kako će se ta glava pojaviti na ramenima. jednom kada skinem srebrni papirić. ja ne želim čudo. no ono ostaje ispod. nastavi se ponekad dimiti mirisom. koji zabavlja i krijepi. kupio sam. zato. njega. to. čudo neželjeno. i otkrit ću ga jednom. skinuti srebrni papirić. glave neće biti. i ništa više neće ostati za učiniti. 192 antologija nove poezije YU prostora 000. učenje o budućnosti (bila je to gerila). preminula je, rekli su, nije se mučila. to da još jače pokisnem, zato su tako rekli. a moja sestra nije ni umrla ni poginula. crkla je ko pseto u dobroj kući. sa bisernom ogrlicom na vratu. i jednom oko tanke nogice. u okruglom, dubokom krevetu, sklupčana. a ja nisam imao straha gledati je. dugo, dugo. jer sve ima smisla. kunem ti se, to je bila gerila, sestro. i nijednom nisam vidio iznenađenja na našim prekrivenim njuškama. i znaš, kada su te odnijeli iz tvog kreveta. ja sam im rekao, sjetio ih. rekao sam vam davno prije: jednom, jednom će. ova kiša koju lijemo iz nas - padat će da ćemo je jesti! otvarat ćemo mokra usta, da se osuše, da ispucaju. ali žedni nećemo biti, nikad više. i koliko smo morali, koliko od tada? pojesti tog sivog snijega koji se topi na ulici, svaki drugi dan. recite mi!, opsovao sam im grubo, jesam. legnuo sam onda u tvoj okrugli krevet, pun te kiše tad. nemam straha, bila je to gerila, ima smisla, sestro. biti žedan, ležati u toj kiši u krevetu. otvorenim ustima hvatati tvoje ogrlice koje plutaju. na površini, oko nosa, pred očima. hvatati ih ko pseto, u dobroj kući. 193 antologija nove poezije YU prostora 30. pjesma ljepote. kontejner za smeće. prljav i siv. sa stepenica gledam. crna žuč u meni. tamnokosa djevojčica silazi s bicikla. u ovo gluho jutro. lijepa i uredna. bicikl ima košaru. kontejner je pun smeća, pun do vrha. sreća. ima i okolo tih stvari lijepih, vrijednih. smetlara nema. sreća. treba se domoći smeća s vrha, pokupiti ga s poda. doseći će ona. haljinica, nogice tanke, počešljana kosa. čuči, prebire po stvarima, ponešto odabere. stavi u košaru na biciklu. predano to čini, mirno, strpljivo. Ona radi svoje. zato je tako lijepa. Ona živi. Ona je posramila svaki sram. moja tuga otprije, onog prvog trenutka kada sam je ugledao. ona crna žuč koja mi se razlila tijelom, onaj gnjev. napokon je to sada osjećaj jednak sreći. sretnica mala. ne idem k njoj. nisam dostojan da joj pomognem da nađe boljih stvari. ne bih htio poružniti njezinu ljepotu svojim sramom. Kruno Čudina, rođen 1979. godine u Zagrebu. Studirao filozofiju na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Radi u privatnoj firmi na poboljšanju međuljudskih odnosa te kao pričuvni poslovni savjetnik. Poeziju i prozu bjavljivao u raznim publikacijama: Vijenac, Zarez, Večernji list, Najbolje hrvatske priče 2006., KA/OS, Tema, RE:, Poezija. itd. U rujnu 2008. objavio svoj prvi roman ‘’Bdjenje’’, u izdanju nakladničke kuće Aora. Dvodijelna zbirka pjesama ‘’Senzacije (učenja o budućnosti)’’ u pripremi je za skoro izdavanje. Trenutno piše novi roman i uređuje kratke priče, koje će biti sabrane u jednoj od sljedećih knjiga. 194 antologija nove poezije YU prostora ANTONIJA NOVAKOVIĆ Nakon ljubavi ostaje ništa. Bijelo precrtano zlatnim. To sam ja ušla u sobu i plahtama prekrila namještaj da osjetim zgradu kako širi i steže pluća. To sam se ja umirila. Netko je uzdahnuo. Netko je vlažnim prstima ugasio svijeću i čulo se Ahhh. Nemam više želja i nisam si na teret. Tijelo poprima stanovitu kvalitetu voća. Zrije i opušta se i onda je zgranuto. Sporo i kradomice pred tuđim ustima pretvoreno u kocku šećera. Večer je na podu sobe napravila zlatni rez. Pojavilo se žmirkanje. To je životinja u kutu digla glavu da provjeri dišem li. Sanjala sam: Iznijeli su stol i stolice. Muškarci su pjevali, žene su od vrućine zadigle suknje i vidjela su im se koljena. Usamljen na nebu pokazao se kosi mjesec. Najprirodnija tišini Doživotna žudnja. 195 antologija nove poezije YU prostora * * * * * Sklona sam tišini. Sjedim kraj prozora i čistim lubenicu. Umišljam da je indijskom konobaru koji na terasi govori u mobitel tigar pojeo dijete. Izašao je iz crnog šiblja i zadnje što je dijete vidjelo bile su njegove zlatne oči u koje je danju skupljao sunce. Svi u restoranu su neutješni. Služe hranu, zbrajaju utržak i piju dugo u noć. Slušam kako pjevaju. Slušam jednoga sa posebno dubokim glasom i moja mi tišina postaje gruba. Antonija Novaković (1979), rođena u Zagrebu, gdje živi i radi. Za rukopis prve pjesničke zbirke ‘lako mi je biti lošija’ dobila nagradu Goran 2008. i nagradu Mostovi Struge na Struškim večerima poezije 2008. Iste godine dobitnica natječaja za prozu, Prozac, časopisa Vijenac i izdavačke kuće Algoritam. 196 antologija nove poezije YU prostora ANA BRNARDIĆ Aerodrom U visini listaju se štampane stranice neba Dolje carinik traži otisak prsta pečat rodnog stabalca na papiru za turističku vizu U licu mi sjaji žuti balkanski mjesec Zaboravila sam ga ugasiti iznad oceana Obitelj pored mene ima više iskustva Tužnu pentatoniku skrili su u rukav Službeniku podastiru ogromne količine kalifornijskog osmijeha Iza barikade nasmiješeni starci s frizurama od šećerne vune pružaju mi ruke i vode me u raj Kuća u Miamisburgu Cijele noći kukurikanje zrikavaca. Nebo se savija oko zemlje. Bog je familijaran i srdačno tapše svoje goste. Krijesnice svijetle 120 wata. S Julijinog balkona promatram životinje. Ljudi ovdje ne žive. Ne žive ni u kućama ni u neboderima. Spavaju u inicijalima tvrtke, a zatim od stresa silaze u zemlju gdje beru izvrnute plodove s telegrafskih žica. 197 antologija nove poezije YU prostora Tajna Sastavila sam grobnu tajnu da ponekad, krišom, odem živjeti u drugu zemlju u tuđoj kuhinji gulim češnjak i kuham kavu odlazim do manastira i palim svijeću iza plota sabor breza na gluhom jeziku lice se podvaja u zrcalu okruglo i tužno prevlači se zlatnim pojanjem noću napuštam tijelo, prste, svlačim koru u hladnoj spavaonici vjetar nas dugom bradom pokriva ujutro sam mlado drvo posađeno pred kućom gola kost iz koje postaje dan Ana Brnardić (Zagreb, 1980) diplomirala je komparativnu književnost i kroatistiku na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gdje pohađa doktorski studij književnosti. Radi kao urednica u izdavačkoj kući. Za prvu knjigu pjesama, Pisaljka nekog mudraca (1998), dobila je Goranovu nagradu za mladog pjesnika i nagradu “Slavić” Društva hrvatskih književnika, a za drugu, Valcer zmija (2005), dobila je nagradu Matice hrvatske “Kvirin” za mlade pjesnike. Treću zbirku, Postanak ptica, objavila je 2009. u biblioteci Poezija Hrvatskog društva pisaca. Pjesme je objavljivala u časopisima Autsajderski fragmenti, Europski glasnik, Gradina, Književna republika, Most / The Bridge, Poezija, ProFemina, Quorum, Republika, Riječi, Sarajevske sveske, Vijenac i Vrisak te na Trećem programu Hrvatskog radija. 198 antologija nove poezije YU prostora BRANKO VASILJEVIĆ *** na nizbrdici gdje si nastao tilt jahači odmaraju iscrpljene konje žene pjesnika sanjaju pjesme svojih muževa kamen je nagnut i blijed zvijezde između opojne geometrije svega i ničega iste one pod kojima smo izmjenjivali stare fotografije i prve poljupce narasle su same od sebe ti znaš koliko je kose potrebno da se prekrije cijeli jedan bog zamisli kako slijepcima u prolazu dijelimo žetone za semafor zamisli usijani mjesec nad provincijom a mi i dalje sasvim fino živimo u neboderu blizu lustera 199 antologija nove poezije YU prostora *** odvajaš li ponekad rečenice zarezima, lice modricama, draga tilt. smišljaš li riječi poput «kupka» ili «mozart» u noćnoj vožnji tramvajem dok galapagos zvonka makovića i frank sinatra: «strangers in the night» teturaju preko simuliranih performansi svakojakih tonova. napisat ću ti volim te kada ti budem opisivao kako mi je s ovu stranu vltave na suhom pijesku promatrati redove kuća uz obalu. kako me dimnjak moga susjeda marleya, lagano nakrivljen, i dalje neodoljivo podsjeća na tebe i kako i dalje sanjam da mi pišeš, odvajaš vrijeme od rečenica, najdraže od neprocjenjivog, i ja ti odgovaram na pisma najdraže neprocjenjivo i budim se, ali slova se obično tako naglo ispremiješaju po sobi. pomišljaš li onda na nedjeljne susrete, one hladne i dosadne predigre pred pljugu kada su ti dlanovi osobito navlaženi od mirisa duhana i plastike. baš takvu te želim vidjeti moja prelijepa tilt. rekla si mi jednom: zvijezde su stvarno najljepše u srpnju i kolovozu na dnu zemljanog vrča. istina je gramatika sumnje. sjeti se samo našeg prvog bržeg pada kroz prostor, zglobovi su nam natekli od guste pjene mladih čempresa, ali svaka pjesma-čempres ima: svoje stablo, svoje patetično ja, prilagodljivog boga, i to dobro znaš. čuješ li stvarno mon cheri u polusnu umirujući glas tisuće stabala ili i tada sanjaš bez zvukova, samo stvari koje će te hladnokrvno nadživjeti. rečenice i zareze. 200 antologija nove poezije YU prostora *** ti si otok sa šumama plićacima djecom koja se krevelje za vrijeme održavanja otočkih svečanosti prodavačem perja ribarima i kosim grebenima ti si otok bog i batina usred jadrana i dok bura premješta ptice s jednog kraja tebe na drugi ti si otok i dok ljudi na trajektu šapuću među sobom zadivljeni to je otok možda ti nije po volji biti tako stalno zaboden u slanu vodu ali što ćeš na kraju krajeva nisi trgovački putnik ti si otok Branko Vasiljević – rođen je 15. veljače 1980. u Zagrebu. Do sada je objavljivao u brojnim književnim časopisima, dnevnim novinama, na Trećem programu hrvatskog radija, u dvojezičnoj antologiji mlađeg hrvatskog pjesništva Kad se slova presele na tvoje lice objavljenoj u Ukrajini te na internetu. Nagrađen je nagradom Goran za mlade pjesnike 2003. godine za rukopis Zid. Iste godine Zid je objavljen u nakladi Goranova proljeća. Početkom 2009. objavljena mu je i druga zbirka pjesama Tilt u ediciji Društva hrvatskih pisaca. Neke od pjesama prevedene su mu na engleski, poljski, makedonski, ukrajinski, slovenski, bugarski I talijanski jezik. Živi i radi u Pazinu. 201 antologija nove poezije YU prostora IVANA SIMIĆ BODROŽIĆ Hotel “Dunav” Ove pretanke ruke dobila sam od njega Volim se ponekad i dobro napiti Kao prava kćer šefa hotelske sale Lakrdijašica mala, gledala sam ga na djelu Skrivena iza poker aparata, dobro podmićena Čokoladom iz duty free shopa koja je u Vukovar Stigla prekasno Kao i međunarodni crveni križ Kao i ljudskost Kao, uostalom, i sve dobro što beskrajno kasni U ovaj dio svijeta Ove pretanke ruke dobila sam od njega Nije mi krivo zbog mene Nego, kako se njima mogao braniti kad su ga tukli. Priprema, pozor, sad! Gura me desnom rukom iza sebe koliko god doseže. Još mu služim i za odupiranje, od stepenica do kapije nikad nisam stigla prva, sedam godina sporija. Razbio je sve zavoje prvi svojim koljenima i šakama. Svi su trikovi nalikovali na onaj sa srednjim prstom, činili da se stidim danima, pa da se divim i bojim. Prvi je uletio na motoru u krivu traku i bio najveći u ulici. Izvadio mi je umjetni metak iz koljena, slomio nos vlasniku pištolja. Prvi “marš” roditeljima, i kiša šamara… Prvi ostaje sam, zadnji u redu za humanitarnu (da nitko ne vidi), prvi u provaljenom stanu, prvi do mene na podu, prvi u domu, od kuće odlazi prvi. Moj stariji brat, uvijek tek malo zastane prije cilja, samo da me zavara, kao da će me pustiti da stignem prva, ali uvijek pobjedi jer je veći i hrabriji. 202 antologija nove poezije YU prostora Moja baka nikako da umre. Tamo se proizvode tako savršeni mehanizmi U toj dolini negdje u Švicarskoj. Od šezdeset naučnika samo troje su stranci. Da barem tako ne razjapi usta. Pa čak ni oni ne mogu si to priuštiti, Trebalo bi barem pet plaća za tu sitnicu. Gospođa koja tamo radi, kaže, Svako jutro brišem izlog zamazan od muških nosova, obično ih muškarci žele. Mama kaže da se već i soba osjeti. Uglađeni stariji gospodin Uvodi nas u zadnja testiranja prije distribucije U samo nekoliko dućana u svijetu. A ona samo leži i sluša. Čujem iz njezine sobe taj dokumentarac O švicarskim satovima Gdje je sve čisto i savršeno I svatko zna kad treba otići, 203 antologija nove poezije YU prostora A ona nikako da umre. I nije ju briga koliko je trebalo Truda i odricanja da bi se stvari Dovele do savršenstva, Samo zijeva Ne stidi se ni tog mirisa, misli da je nečim zadužila svijet i to je drži na životu. najmlađa autorica. 204 Ivana Simić Bodrožić, rođena 1982. godine u Vukovaru, apsolventica studija filozofije i kroatistike. Zbirku poezije Prvi korak u tamu objavljuje 2005. godine za koju biva nagrađena na Goranovom proljeću nagradom Goran za mlade pjesnike. Za istu zbirku dobiva nagradu Matice Hrvatske za najboljeg pjesnika do 35 godina. Poeziju objavljuje u raznim književnim časopisima; Vijenac, Quorum, Poezija, te biva uvrštena u antologiju suvremene hrvatske poezije Utjeha kaosa Miroslava Mićanovića, kao antologija nove poezije YU prostora MAJA RUČEVIĆ Guske Vidi! Prelijeću nas divlje guske! Prizor mora da vrišti jedinstvenost U protivnom se ne bi tako nadvio nad prozorsku dasku A ja trenutačno zaboravila biti pomirena Vidi! Ranjene guske teške kao silosi! Izbjegavam dodati taj dojam, nepotrebno je, ovaj put Imam jedan šareni jastučić na koji zabadam igle i špenadle /nalikuje onome kojeg sam davno pronašla u šnajderičinom rekvizitariju/ Ubod današnjih gusaka razderao bi tkivo do kraja /ne doimajte se!/ Zaražene letačice, pronađite tuđe pulpe Vidi! Guske uvjetuju nemire! Sada bi trebalo da razbijam svoje armirane glave o vas I pripustim k sebi otrcane pjesničke manire kao što su Vječito pobijanje stvarnih krutosti /ah, grč što nas hvata pored finog jastva kao da sve više dokida uvjerenje o izostanku magijskog/ Vidi! Hičkokovski su napete! Napadaju! Cigani se sklanjaju iza plisiranog kamena karijatida Blesavi pikari, rekli su ima da su uvijek i gdje god kod kuće I da su ove nesalomljive u podržavanju gordoga nebeskog svoda Nesretnici, povjeruju u tako fino brušene obmane 205 antologija nove poezije YU prostora Vidi! Pljesnive guske! Majko, jesi li ih ikada vidjela? Majko, ti bi ih držala u rukama samo da možeš reći Da si ih držala u rukama I vjerojatno bi se jako iznenadila i onako raljavo Razrogačila oči ako bih ti ih Nagurala u maternicu ili ti ih trljala o lice Vidi! Najzgodnije bi bilo isforsirati nešto poput krvave su guske zarumenjele snijeg i koji uskličnik No cigani ne lete u nebo, nego sviraju u autu dok se ne isprazni akumulator Pjesnici ne koriste metajezik, Nego vrlo često bulazne na kolokvijalnom Guske su glupe ptičurine A mene opet boli kičma Vidi! Neobično loše, bijelo vino, nikada to ne pijem Pretvarat ću se da mjesto spuštanja u krevet, silazim dolje, pijem vodu iz Lete Zaboravljam guske, imbecilne guske, uostalom, Je li prije ovoga trenutka uopće ičega i bilo? Celija Celija je želela da nauči ciganski jezik i mnogo je volela Ožiljke žalosnih životnih prevrata Kada bi se mozaik simbola rasuo u hiljade sićušnih neverica, Zazivala bi meleke, plakala rebetiku Bojala kosu u žarke nijanse, patila za orijentalnim Ćuprijama i bajala o Nemirima 206 antologija nove poezije YU prostora Celija je želela da poseti onaj drugi kraj, Onkraj, udvostručena I rasejana da lebdi nad krstovima, heksagramima i munarama /najviše joj se dopadala ideja letećeg ćilima, celo je detinjstvo zamišljala kako jezdi nebesima, sva posuta suvim zlatom, sva omađijana poput Tarahumara, večno tragajući za Jedinstvenim talismanom koji bi predskazivao/ Celija je želela posedovati alamete, o Celija, zar ne znaš kako je surova kula od nezaslužene čežnje? Zar ne znaš kako su mahnite majke već obnevidele od patnje, zar ne znaš da je ovaj romon kiše što ti poput harmonike gali nutrinu zapravo svita suza što se cede s njihovih ćilima? Celija, samo majke palih sinova smiju da lete i svodom jauču zbog smrtnih im časova! Ne i ti! Ipak, Celija nije prestajala da svom svojom dušom želi, da plamsa, da izgara, da oči maže nerealnim zanosima, poput kakvog nestašnog deteta što lice gnjuri u smesu za kolač prije no što ista završi u tepsiji /kada bi joj govorili da je život crn ili beo i da nema trećeg, rasrdila bi se i kovala malene pakosti; kada bi joj ga predstavljali crnom mračnom tračnicom, Celija bi njome skotrljala žute barke, a kada bi joj ga dočaravali kao dolinu belog leda, topila bi ju užarenim kajsijama/ Celija je mogla svašta, mogla je svu svirepost vekova u hipu da izleči onim najlepšim u ljudima, Mogla je i rat da razume, da suoseća s vrelinom neutešnog srca, umela je da očeliči krtog sugovornika, da iz pehara veštinom iscelitelja ispija tuđa lutanja, ona su ionako opojna kao i vino Celija je umela i da boli, da se u drugog ucepi kao bodež u još sveže mlado tele, da produži agoniju Umirućeg ako joj se baš htelo, umela je da prevaziđe politiku slabih i posadi se na tron moćnika 207 antologija nove poezije YU prostora Običavala je mnogo voleti pojedine gradove, jedan je čak htela i da zagrli, da mu šapuće neke mile misli pred san, kada utrnu njegove električne oči u patničkim izbama, znala je da izbavljenje nije satkano od zaborava i da se on nikada neće ni desiti pa je htela da mu priča o oprostu, ali nije mogla Nije mogla jer gradu nema što da se priča, Grad je već odavno bio mrtav, nedeljama bi se ulicama povlačio polusvet, a zelenu bi vrlet oblaci satrali magluštinom, ćutila se nemoć milosti Ćutila se nekakva zapećaćena historija strahota i sramota, osunećena opna progresa Celija je, bilo je i takvih dana, želela da urliče, besni, pustoši i sveti se /čak je i bacila sve niz reku boje žada/, nije nalazila smisla u prestupima sirotih licemera, leti smećkasto, zimi sedef modro krzno, arktička lisica dlaku menja, ali ćud je stamena stena; slamala bi se u krilu sobnih senki Naposletku, bila je ta jedna stvar koju Celija nit je želela nit je umela Na zemlji nije bilo mesta za njene korake, i nikada se asfalt nije milovao s njenim štiklama jer nit je želela nit umela da hoda, a da ne zastajkuje, stvorove koji su pored života prolazili kao pored turskog groblja treba gađati jajima kao primitivnu svadbenu povorku, Celija je htela da zastane, da se osvrne Htela je, istini za volju, da lebdi, nekoliko santimetara iznad tla, kao u onom Ugrešićkinom romanu Koji između ostalog, govori i o fluidnom identitetu; morala je da izradi ćilim od nepripadanja ne bi li se spasila od proždrljivih dželata čije su lakome laloke pretinci u koje bi ju brže bolje smestili po ovoj ili onoj suludoj liniji, tek tada je mogla da legne i počine 208 antologija nove poezije YU prostora Na ostrvu, nemoć Razvila sam teoriju da svaki put kada negdje čujem grlice I vidim drvo divljeg kestena mogu biti sigurna da sam kući /djetinjstvo je problematična koža, a senzibilitet rak-rana/ Još sam odlučila i da je ženidba samo za one koji posjeduju nekretnine A pjesništvo za one koji vole geografiju i Modiglianija Bila sam jednom pomislila da je život lijep, unatoč njegovim Sasječenim, beživotnim ostacima u kesi ispod tog kestena Voljela sam sve to smatrati prolaznim, i trudila sam se Ali u meni je presahnuo izvor sućuti i svaki puta kada se vozim pored rijeke Poželim se napiti zelenih relikvija i ponovno oćutjeti nešto Nešto poput onih sparnih popodneva s kafom i njegovim vragolastim smijehom Nešto što bi na trenutak vratilo bezuvjetnost dobrih slutnji Nešto razorno i obećavajuće dok kosimo travu za novi naraštaj Danas ne volim ptice i malu djecu, ne mogu ih artikulirati Nemam kuću, nisam se znala vezati u klasičnom smislu te riječi Dešavaju mi se neke bijesne peripetije i rijetko odlazim na groblje Mislim da će trebati vremena da odem s ostrva nemoći 209 antologija nove poezije YU prostora Za sve je kriva Jelena Djedica je na zidić poslagao svašta; enciklopediju gljiva, Hessea, U registraturi, Kiša, Mešu, povelju UN-a, gomilu Iz Reč i misao, priručnik za bolji seks (?!), Samokovliju, Mein kampf, jedan neupotrebljivi tranzistor, šah i sebe Pitala sam ima li Jelenu (kao da mene ima!), fali mi Samo Omerpaša Latas- danas, bit će sutra, doći ću Čekala sam da pita otkud sam, zanimljiv naglasak S one strane Drine?, dramska pauza, hijat između napora Lijepa Azro, svud po svijetu prospe se Balkanac Na mirijade odsječaka, pa onda pravimo bilancu Postrežimsku, postratnu, pronostalgičarsku, prokletu Ono malo finih i pravih tuče glavama o gudure U svakom žitu ima kukolja, došlo mi je da nazovem mentora I pitam ga smijem li ga takvog smežuranog, krezubog, nepatvorenog Dovesti na obranu diplomskog rada, smijem li ga izložiti kao utjelovljenje Rhétorique générale balcanique, ali bez ikakve stilističke primisli A onda mi je stisnuo ruku i rekao dobra si ti djevojka I vidjela sam kako zajedno letimo u nebo, kako smo jednom bili Ljubavnici na Ibru, kako smo guslali, gangali, granatirali, Sedeli i sekli nokte u ćuzi, kako me vodio u šetnju pokraj Save Dok baka ne završi s janjcem, vidjela sam kako se umoran vraća iz Prvomajske I u onoj prljavoj plavoj manduri strovaljuje na kauč, vidjela sam ga kako Na Štajerskom polju iz zavisti kreše susjedovu uljanu repicu, i kako U Počitelju jedemo pastrmke punjene zupčanicima, kako me u Ulcinju Hvata za guzicu u onoj staroj krntiji koju je parkirao tako da 210 antologija nove poezije YU prostora Nam pogled puca na golemo smetlište, a na Fruškoj gori Pod zvijezdama pijanim od bermeta za sise, vidjela sam ga kako toljagom Umlaćuje rođenog sina negdje na Jozefini, u Senju zovemo hitnu Sve sam vidjela, ispadoše mi oči, recitirao je u onoj ubogoj kafani Peru Zupca S nečuveno dobrom dikcijom, zavrtjelo mi se u glavi od kariranog ambijenta, Vidjela sam ga kako podučava djecu, seoski učitelj sa zlatnim zubom, Kući ga čeka Milica, bože moj, kakve je ruke imala Milica, Apartmane je kasnije izgradio, žderao tripice u Zeleniki, vidjela sam u njega Sav onaj konavoski talent za grabež, čeljust mu je bila izbrazdana ožiljcima, Napale nas bijesne džukele nasred bulevara u Szegedu, na ruci je imao JNA tetovažu Vesna, vidjela sam te zime, vraćao se iz kasarne po mećavi da me vidi I poljubio vrata ali se onda dobro zarakijao na stanici, violine su padale s nebesa Vidjela sam mu onaj ponosni izraz lica dok sam se u bijeloj čipkanoj košuljici, Škotski karo šosu, modroj kapi i crvenoj marami zaklinjala na nešto Što tada nisam ni razumjela, vidjela sam, tako mi ampren juhe, I dan danas mi se povraća, vidjela sam kako kući donosi plastičnu kantu Svinjske masti koja još mjesecima glumi jedinu hranjivu tvar u frižideru, Vidjela sam ga kako mi nespretno i sa stidom uručuje prvu, a ujedno i Zadnju čokoladu u životu, vidjela sam... ...možda stvari koje i nisam trebala vidjeti... ...obnevidjeti... A onda sam stigla kući i iz kuteva kupaone istrijebila Nakupine prašine, dlaka, epitela i razmišljala o Jeleni, ženi koje nema 211 antologija nove poezije YU prostora Nešto kao stilistika fićfirizma, tvog sterilnog ćudoređa Buffon kaže Stil, to je sam čovjek Ovi pišu postmodernistička drkla o teoriji reciprociteta Kada u Sjevernoj Koreji nema formalističkog očuđenja, Ti u šeher donosiš svoje galske mirakule I gradiš hram od sebe samog Deleuze ima pravo kada govori o narodu koji se izmišlja Onda kada ga nema, opažaš li analogiju? Onaj kojega smo imenovale narodnim herojem Vidio je kako vetar dokono senke spopada Tvoji hemeroidi nisu impresionistički sfumato Murnauov «Der letzte mann», tako ćeš završiti Hladni rat bez protoka sućuti Stavi svoj obogaćeni hipokrizijum u superkritičnu masu Vrijeme je za jA-bombu Samo ti i ja možemo biti savršeno anakroni Samo ti i ja možemo mitificirati tako bjelodanu ba(ka)naliju Samo ti i ja možemo stvarati embrije od suza Kada znaš da je najgore što ti se na ulici može desiti Susret s drugim čovjekom, onda znaš da si dobro Imaš stila, još te ima Maja Ručević rođena je 9. travnja 1983. u Zagrebu. Apsolventica francuskog jezika i književnosti te kroatistike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Bavi se prevođenjem. Piše poeziju i prozu, uglavnom kratke priče. Neki od radova objavljeni su na nekim književnim portalima i u zbornicima- Priče za laku noć /HKR/, 2005., Zagreb; Ekran-priče 2006., Zagreb; Rukopisi 30, 2007., Pančevo; Rukopisi 32, 2009., Pančevo ; Zbornik najkraćih priča / ALMA/, 2007., Beograd; Besjeda, Banja Luka, 2009, časopis Poezija, 2009, Treći trg, 2009, Beograd, Zagreb, dobitnica III. nagrade za neobjavljenu zbirku pjesama u kategoriji mladih pjesnika do 27 godina u okviru 38. Ratkovićevih večeri poezije, 2008., Bijelo polje i II. nagrade za neobjavljenu zbirku pjesama u kategoriji mladih pjesnika do 27 godina u okviru 39. Ratkovićevih večeri poezije, 2009, Bijelo polje. Živi u Sarajevu. 212 antologija nove poezije YU prostora MARIJA ANDRIJAŠEVIĆ moj stari se ubio. jedno jutro je otišao na posao s komadom konopca u džepu. zadnji put su ga vidjeli u pet i četrdeset i pet ujutro na putu za autobusni kolodvor. moj stari je bio lud i nepromišljen. hoću li mu se svidjeti? što ti kažeš? večeras, znaš, neće više biti onih dugih pogleda i zavlačenja. pogledaj me. što kažeš? je l’ to to? otišao je na selo autobusom i objesio se u nekoj šikari. promišljeni kurvin sin. izašao je stanicu prije i prešao je rijeku bosim nogama da mu ne uđemo u trag. tražili smo ga mjesec i pet dana. htjeli smo vjerovati da je živ i lud negdje. htjeli smo vjerovati da živi negdje. smrdljiv. neopran. nesvjestan. živ. vatrogasna kola su projurila cestom kad si me prvi put pitao je l’ te volim. naravno da te volim. ali kao da ja znam što će nam moj stari prirediti sutra. mjesec i pet dana agonije. sve smo trikove isprobali, tražili smo ga i pod krevetom. umalo da nismo i televiziju rastavili. možda se skrio u katodama. stara je jedno jutro probudila svoju i njegovu braću. i mog brata. poslala ih je u šikaru i rekla im je: ovo je zadnji put. još jednom i gotovo. moj brat ga je namirisao. njegovu smrt. telefon je zazvonio i ja sam znala što nas čeka. rekla sam joj: dobro je, našli smo ga. samo nam je to i trebalo. stara je plakala. znam ja, nisi ti to zaslužila, ali... dogodilo se. žao mi je što sam te ostavila mjesec i pet dana kasnije i što ti nisam bila dovoljno dobra. ja plačem kad se sjetim brata koji ga je našao. njegovu glavu odvojenu od tijela. i taj miris. nosio je bratovu jaknu i moj sat. vratili su mi taj sat s crvima tri dana kasnije. proučavala sam ga u zahodu. moj stari je živio u tim crvima i ja sam mogla razgovarati s njim. bilo je jezivo. nikad nije bio bjelji. pretvorio se u kolutićavca.. 213 antologija nove poezije YU prostora rekla sam mu: dobro je. rekla sam mu: ti si stvarno lud. rekla sam mu: zaboravit ću te. brzo. rekla sam mu: oprosti, ali ja ovo moram napraviti. zgazila sam sve te crve. sat sam dugo kuhala u kipućoj vodi. plakala sam. moj stari se ubio. izgubio je kontrolu nad svojim životom. moj brat ga je našao, a ja sam razbila vrata sobe vrišteći kako mu neću otići na sprovod. moj brat je stajao pored mene u povorci. nikad prije ga nisam voljela k’o tad. moja stara je rekla: jebi ti njemu mater i pokoj mu duši. nema dana kad ne pomislim što bi se bilo dogodilo s nama od mjesec i šest dana kasnije. zašto će nas simo dovesti u red? evo zašto u tvojoj dandyevski bezobraznoj glavi postoji definicija svakog čovjeka ponaosob. nije ukusno bez žmirenja i stisnutih šaka. tvoj smijeh. tvoj glas. prijedlog imam. pitanje je samo hoće li biti prihvaćen. ovako: ti budi moj papak, pa ću te ja braniti od svih nadrkanih muškarčina. glumit ću da sam feministkinja i stavit ću ti usisivač u ruke. ti ćeš klečati i biti željan poniženja kao da si ga vrijedan. jer, tvoja želja, moja je zapovijed. pa ćemo se svaki treći dan navikavati na naše nove uloge, a one dane između uopće nećemo postojati. nije prihvaćeno. dobro onda. ovo će biti prihvaćeno bez predlaganja. nema kompromisa. zapisano i gotov čin: drugi put kad legneš na moj krevet, popet ću se iznad tebe. 214 antologija nove poezije YU prostora čitat ću ti „Jebo dnevnik“. gađat ću te riječima dok se odjeća bude skidala sama od sebe. usiljeno. bahato. ispravno. ne zovi me pijan u 5 ujutro dok gledam mućke i ne govori mi da me voliš. možeš ti puno bolje od toga. možemo isparavati akril. cijeli se dan skrivati u našem ateljeu ideja. ne budi glup, simo će spasiti stvar. nemoj se bojati mraka, ja ne umirem. pokazat ću ti kako se majoneza vadi iz boce. s dva prsta. počet ću s klišejima kako oni ne bi završili sa mnom (papirnati avioni stružu nebo) ti se ne krećeš. znam da ovdje sve prestaje. al’ kako da ti objasnim... ja bih sve ispočetka. pripaljujem cigaretu. prvu nakon šest mjeseci. volim se vraćati na mjesto (mjesta?) zločina. jebi ga, moje su slabosti moje ja. vješam noge o zid i kosim oči. volim misliti da sam lijepa. ustvari bih se zaletjela u ogledalo pa šta bude. možda onda ne bi boljelo. ‘ko zna. preuzak je ovo život za moje tijelo. kupi ga. kupi ga. i onda ga nosi po kući. proširit će se. pazi, ja znam kako pecka kad puca koža. po bedrima. po struku. po ramenima. 215 antologija nove poezije YU prostora a što ti znaš? trebala bih učiti i savijati skripte na ispoliranom parketu. umjesto toga pravim kolače za rođendane malih rođaka. brišem brašno s čela. smijem se poštaru na vratima. nemam se čega ovdje sjetiti. zašto te onda osjećam u želucu? nemam se čega ovdje sramiti. pa opet nitko ne zna za tebe. moja stara je zaljubljena u pekara. u pedeset i drugoj moja stara voli drugog čovjeka. on ima kćer i živi na otoku. povremeno dođe u split i onda dugo šeću i pričaju kakvi su im (bili) životi. moj brat ne zna za pekara. srećom ne čita ni ono šta pišem. sigurni smo. u mojim pjesmama svi su sigurni. kupila sam si rukavice, šal i kapu premalenu za moju glavu. al’ nije važno. jer računalo razumije samo 1 i 0. ništa nije važno. minus jedan. moje oči su minus jedan. uvijek sam slutio da u tebi ima nešto kratkovidno. pa dođi i ne daj mi da nešto napravim od života. zbilja. Marija Andrijašević, rođena 1984. u Splitu. Studira komparativnu književnost u Zagrebu gdje trenutno i živi. Nagradu Goran za mlade pjesnike dobila 2007. za rukopis „davide, svašta su mi radili“ 2007. Piše poeziju koju objavljuje u raznim književnokulturnim, domaćim i stranim, časopisima. 216 antologija nove poezije YU prostora MARKO POGAČAR Nitko na tavanu Nikog nema na tavanu znam to jer je iznad nas užareni betonski krov, srebrni nosač neba, i uopće nemamo tavana. toliko je stvari koje praktično definiraju odsustvo. tavana. kuće. svijeta. sobom se rasipa plitki pospani zvuk kao da su se na tavan uvukli puhovi, ali, već sam rekao, nema tavana. više nam ne preostaje obala. čvrste točke su predale svoje zidove. sutra ću obaviti tristo odgođenih telefonskih poziva, već dugo ne mogu podnijeti verbalnu bliskost. počeo sam po četvrti put gledati Fitzcarraldo. tu sam naučio kako 217 antologija nove poezije YU prostora se brodovi mogu prenijeti preko brda i kako nije nužno biti pobijeđen da bi se osjećao loše, štoviše, kišni dani govore obrnuto. Kinski je, čini se, najbolji. role s Jaggerom govore slomljenim jezikom. nema razloga za tišinu i nikoga ne treba kriviti: poštu ne dobivam, reklame me ne zaobilaze, (kapital je noćna kapa za mirisnu kosu svijeta) kava nikada nije dovoljno vruća, kao ni informacije, nikada dovoljno novih ploča i nikad dovoljno šuštavih klasika sve je gigantska, mlaka lokva tjeskobe. stvari definirane odsustvom me uglavnom plaše. na primjer samoća (uvjetno), religija (i njeno grozno odsustvo drugog) smrt (bezuvjetno) i sve što bih mogao iz njih izvući je trenutna ljubav, značenje nanizano na kišu, kap koja fizički prelije čašu. nikog nema na tavanu. nikada nikog nije bilo na tavanu. ne postoji tavan i sve obješeno nad našim glavama je golemo zvjezdano njihalo, kolijevka glazbe, tamna plahta neba kojom se pokrivam svake noći dok spavam. 218 antologija nove poezije YU prostora Lijepo je Lijepo je disati proljetni zrak na Soči i pri tom ne biti mamuran. upijati kapljice s izvora i onda u njima teći. lijepo je dobro se osjećati. imati snage za bilo kakav oblik vjere koja ne naudi drugome, dakle, ne imati. također je lijepo živjeti u Bosutskoj i vjerovati da ona postoji. svakog jutra ući u trgovinu i kupiti kruh, jesti ga nad novinama koje si našao u pošti. lijepo je kad te pošta pronalazi i kad ti možeš pronaći poštu. pronalaženje je, općenito, lijepo. pronaći poznato lice kada prolaziš pored stadiona ili lošeg sveučilišta. podsmijeh je lijep. lijepo je pronaći točku. nož za mazanje koji si odavno izgubio i sad je svilen. bataljun paradnih anđela spušta željezne uši i to već graniči sa strašnim. sve graniči sa strašnim, i to je također lijepo. odlijepiti žvakaću s đona lagane cipele, zlo koje ti poremeti ravnotežu i objasni gravitaciju. Newton je lijep. Brodski je lijep. barikade su srce umjetnosti i to je nepotkupivo. kad svira savršen punk kad se ugleda Anna Karina kad se pomrači mjesec kad se podignu zastave kad se razdijeli mrtvo more. šetati je lijepo. utopiti se. što je za mene lijepo za druge je opasno. teško disati jer je zrak zasićen borovima. govoriti hrvatski. klizati. također vrijedi i obrnuto. lijepi su prozori koje možeš otvoriti i kroz njih dotaknuti oblake. Mosor je lijep. lijepo je hodati, penjati se i vjerovati u vrh, znati koje je godine završio rat kada je dan oslobođenja poštovati dan žena majčin dan voljeti ljubičice, skidati se. padati. biti siguran da padaš, a onda se prenuti. buditi se. rezati. ispucavati nepotrebno duge rafale tvog imena, biti sustavno tragičan. 219 antologija nove poezije YU prostora Što je to obod? Obod je kategorija. izraz tradicije, čvrsti rub koji ne valja prijeći. njegovu riječ ne osujećuju: pod obodom je najčešće glava, kuća, rijetko i drsko ništa. glava se, ako je kravlja, probuši čeličnim klinom. krava se priveže lancima o vlažne zidove staje, zatim se snažno udari. krv koja krene krv je domovine. nju je krava, zubima, za se dugo svojatala. ako je glava kokošja ona se otrijebi sjekirom. kokoš se samo uzme, prenese na drugo mjesto, položi na panj i na vrat se brzo & hladno sruči sječivo. kokoš još neko vrijeme urliče, ali je nitko ne čuje. kunić se kolje pismenim, golim rukama. krv ostaje unutar tijela i kola, sa svojom sumnjivom prošlošću. uši, na kojima je iz tvoje ruke do sada visio miruju, kao da se u šumi ništa ne čuje, ništa ne dešava. polja miruju. zemlje miruju. domovina od nekud kapi, a ljudi skupljaju grožđe. ogromna je vrućina. što je to obod i što pod obodom ima? Marko Pogačar rođen je 1984. godine u Splitu. Poeziju, esejistiku i književnu kritiku redovito objavljuje u domaćoj i inozemnoj periodici te na Trećem programu Hrvatskog radija. Urednik je u književnom časopisu Quorum i dvotjedniku za kulturna i društvena zbivanja Zarez. Poezija mu je prevedena na desetak jezika. Svira bubnjeve u postpunk bendu Death Disco. Objavio: Pijavice nad Santa Cruzom (AGM, 2006, DPKM, 2009), Poslanice običnim ljudima (Algoritam, 2007), Predmeti (Algoritam, 2009). 220 antologija nove poezije YU prostora KRISTINA KEGLJEN Djevojka s juga Bakrene kosti se naziru ispod odjeće Ja te ne prisiljavam na hod po Rasutom staklu Tvoj izbor su i tvoje oči Veće su od pustopoljine na autocesti A1 Osjećam radove na tijelu Skele i buku kamiona Onda se sjetim da sam ja ipak djevojka s juga Koju je donijela hladna voda Koja je držala naranču u ruci Kojoj su kapci popucali od modrine vodene svijetlosti Bol i bol i bol I pokoji baobab Ne dopusti da se poigravam riječima Marlene Mogle bi nastradati obje Mogle bi nasjesti na zamku čovjeka u kišnom odijelu I završiti s baršunastim povezom preko očiju Moji prsti to ne bi podnijeli Reci Marlene je li istina da su te pustili s lanca Jedne južnjačke provincije If so podijelit ću naranču na jednak broj kriški Pa možemo cviliti zajedno U hladu cvjetnog balkona 221 antologija nove poezije YU prostora Krvave košulje Zakopaj Eiffela negdje podno rebara Neka mu vrh dodiruje najradišniji mišić u tijelu Tako ću barem znati odakle sva ta krv dolazi iz ormara Razrogačila sam oči kažiprstom i palcem Gledam Tour de France Poskakivanje listova i napinjanje udova me Ne privlači ni najmanje Važnija mi je katarza koja se polako penje na uzglavlje kreveta Gdje sam se prikopčala još dok sam imala 16 Ignoriraj moje pojavljivanje na posterima Moju pepeljastu kosu i oči koje mijenjaju boju Imam nešto bolje za tebe Nojevo jaje nosim u njedrima Izbit će van i pobijeliti cijelu sobu U slučaju da doista je bijelo Pod je slatkast i rumen Umočila sam stopalo i polizala palac Kriješ tajnu okusa stoljećima Ovo desetljeće je moje i samo moje Šteta što će trajati samo osam godina 222 antologija nove poezije YU prostora Delilah, okreni se Dok mi ližeš ovaj slatki med s prstiju Ja se pitam gdje nestaju pahuljasta proljeća Delilah okreni se Poprati ljeto jednim zamahom suknje Jer Delilah Ti nisi prostak rođen s prstom manje/više Možda si pin-up djevojčica s mašnom u crnoj kosi Možda si plavokosa starleta Delilah silazi s choppera Stigle smo u Grand Canyon Tu se uzima pejotl i trči za vukovima Ovdje nema širenja nogu i trljanja bedrima od čelične stupove Sada smo ponosne vlasnice ovih krajeva Gdje nas kraljica poziva na čaj u 5 I kekse Daleko su sada zime u kožnjacima i palestinkama Nema zatočeništva u sobi s tamno-zelenim zastorima Zadnja zajednička cigareta Rakiju ti dajem usta na usta Mi ćemo se samo objesiti jednom rukom o klisuru I vrištati Svirajte nam floridski death-metal Svirajte nam old school Kristina Kegljen, rođena u Slavonskom Brodu 1987. U 3. razredu gimnazije dobila prvu nagradu na Goranovom proljeću u konkurenciji srednjih škola. Povodom nagrade ogranak Matice hrvatske u Slav. Brodu joj izdaje prvu zbriku pjesama pod nazivom Capricorn. 2005. Godine dobila međunarodnu stipendiju za boravak na Lester B. Pearson koledžu u Kanadi. 2007. Pobjedila na natječaju Algoritma i Vijenca te joj 2009. u biblioteci Na vrh jezika izlazi zbirka Ne poklanjaj srce divljim stvorovima. Iste godine dobiva Rektorovu nagradu za spomenutu zbirku. Studira komparativnu književnost i anglistiku na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Bavi se glumom. 223 antologija nove poezije YU prostora Svetlana Kalezić je rođena 1980. godine u Podgorici. Po obrazovanju je doktor književnih nauka, po pozivu poetesa koja aktivno objavljuje od svoje petnaeste godine. Član je organizacionog odbora Svjetskog festivala poezije koji se svake godine održava na Kubi. Ne pripada ni jednom udruženju književnika. Radi na Filozofskom fakultetu u Nikšiću, živi u Podgorici. Kao posebna izdanja objavila je sedam knjiga poezije:  Iz ugla ruže (1995),  Cveće nedeljne samilosti (1997),  Pozni dažd (1998),  Zauzdati bezdan (2002),  El manuscrito del silencio (Havana, 2006 – na španskom jeziku),  Algebra naricanja (2008),  Uporedna gramatika stradanja i strasti (2009). Dobitnica je velikog broja nagrada i priznanja: Nagrada Festivala poezije mladih u Kikindi, nagrada Limskih večeri poezije, nagrada „Blažo Šćepanović“, internacionalna nagrada „Les dix mots de la francophonie“, Brankova nagrada Matice srpske, Internacionalna nagrada „Nosside“ (apsolutna pobjednica), nagrada „Vuk Karadžić”, nagrada „Risto Ratković“, nagrada „Spasoje Pajo Blagojević”, internacionalna nagrada „Le médaille de vermeil de l’Academie Européene des Arts“. Pored pisanja proze, eseja i književne kritike bavi se i rok muzikom. 224 antologija nove poezije YU prostora 225